Pahuljica na ivici kacketa tvrdoglavo stoji, ne obaziruci se na njegov zavet da ce je posmatrati sve do samog kraja. Tisina se oblivila oko njega. Da nije bilo Lazara i njegovog povremenog stresanja snega mogla se stvoriti iluzija o apsolutnom odsustvu spoljnog sveta. Samo tmina, ledena cipka i on. Lazarovo rzanje malo dalje lako je podsetilo na hlandnocu koja ih je okruzivala. Jedno od najhladnijih jutara ove godine, i zar se uostalom moralo ustajati tako rano danas, kucnuo je cipelicom o zaledjene sanke ispod sebe.
Otac ih je ostavio da cekaju, i zasto su sada njih dvojica morali da ustaju tako rano samo da bi cekali tu na snegu u zaledjenim saonicama.
Sneg je odzvanjao oko njih, stakleno bele i ostre pahuljice u slabasnom vidokrugu, stvarajuci demone u senkama. Po koji sum tamo i sumnjiva tisina ovamo, previse cudnih oblika i zlokobnih naslucivanja. Ukaze koje klize po beloj prasini. Stresavsi se jos podrobnije se skoncentrisao na pahuljicu.
Negde sa periferije vida jedna od senki je postojala jasnija, sve dok se iz belog mraka pomolila majka u toploj marami. Prisla je sasvim blizu i toplota njenog daha ga je umirila. Cak je i Lazar umirio svoje snazne nozdrve. Dah zasladjen provrelim mlekom, Dah koji podseca na apsolutnu bezbednost i mir.
Prebacila je preko njega cebe posuto cvecem. Prislonivsi celo na sina okrenula se tiho zagazivsi dublje u sneg i ponudvsi Lazaru saku punu zoba koja je cutljivo prihvacena.
Cebe je mirisalo na cabar mleka, suva drva i tek ispecen hleb, prepoznatljiv miris doma i ognjista. Stegao ga je jace.
- Majko, zasto je otac uprego Lazara,idemo li kuda na put?
- Idemo
- Ali zar nije malo hladno za posete?
- Hladno je rode. Ponela sam ti nesto za jelo u torbi. Ima malo suvog mesa i kajmaka od juce a skuvala sam i malo mleka da se ugrejes pred polazak. Na.
Ledenim prstima prihvatio je toplu drvenu posudicu zagnjutrivsi zeljne usne u tecnost.

Kroz dim toplog mleka naslucivao je siluetu oca pod teskim kozuhom. I cetrdeset godina nakon toga, posmatrajuci januarsko praskozorje iz toplog automobila bat ocevih cizama i zarivanje Lazarovih kopita u snegu odzvanjalo je u usima. A najglasnije ocevo cutanje.

Dusica je trebala svakog trenutka da stigne. Njen avion je vec sleteo.
Da li joj je pricao o Lazaru i kako ga je otac samo us njegovu pomoc vodio na operaciju 60km tog belog januarskog jutra? Da li joj je zaista pricao kako mu je Lazar spasao zivot. Mozda jednom, mozda pre nego je otisla na fakultet. Ali ona nikad nece osecati taj ostar miris mraza pomesan sa toplim konjskim sapima u nozdrvama. Ona nikad nece cuti tu glasnu tisinu brige. Ona nikad nece imati u glavi sliku crnog konja toplih kestenjastih ociju iznad kojih blista bela sara na celu. Secanje ce umreti sa njim.
Njen zivot je negde drugde, u najboljem slucaju ce se sa ljubavlju secati suma i zivotinja sa kojima se trudio da je okruzuje kao malu. U najboljem slucaju ce voleti prirodu i biti dobar, iskren i jak covek. A u ostalom to je i sve sto je hteo. Neka secanja jednostavno ne mogu biti ispricana.