Ovaj Hondin jednocilindraš proizvodio se od 1985. do 1987. godine prošlog veka. Meni je bio želja još kada sam ga kao desetogodišnji klinac video negde na moru. Želju sam ispunio u decembru 2006. izdvojivši za njega 1000 eura. Na satu mu je stajalo 35600 kilometara.

I upravo sam našao taj belo-plavo-crveni model sa rezervoarom zapremine 28 litara, D.I.D. felnama koje mogu da nose tubeles gumu, koji ima anlaser i kurblu, fabrički ugrađeno teflonsko crevo prednje kočnice. To je onaj koji je bio osnova za model XL 600 Dakar, a na kojima su po najtežim terenima jezdili Cyril Neveu, Gilles Lallay, Allesandro De Petri…


Dakar model je bio jednocilindraš zapremine 628 ccm naspram 598 ccm koliko ima “civilna” verzija, imao je 52 konja, 8 više od standardne verzije, sa 160 kilograma bila je za čak 29 kilograma lakša od ove moje slotije. Ono što je najviše krasilo Dakar model je rezervoar od 60 litara! Da mi je taj rezervoar, kakave bih ja prosečne brzine imao na putovanjima! I sa ovim od 28 litara derem mnoge sa daleko bržim motorima, jer kada ga napunim u Beogradu treba na pumpu da stanem tek u Rijeci, ako sam, recimo, krenuo za Umag.

Šta me je nateralo da sve ovo ispisujem? Pre sve ga to što sam ovim motorom prešao 20 000 kilometara, a da nisam imao nikakvih tehničko-mehaničkih problema. Sve što sam radio bili su redovni servisi koji podrazumevaju zamenu ulja, filtera, svećice i onaj veći koji je obuhvatio zamenu lanca bregaste, pogonskog lanca i lančanika, filtera vazduha, “štelovanje” ventila, zamenu ulja u kočionom sistemu, zamenu pločica i paknova. Što se tiče ulja, sipam IPONE 15W/50 polusintetiku i menjam ga na svakih 5000 km. Od zamene do zamene potrošnja ulja je u fabričkim tolerancijama.

Hondom XL 600 LM, starom 21 godinu bez ikakvih razmišljanja sam kretao put Crne Gore, Istre i širom Srbije. Isto tako nisam razmišljao ni kada su na repertoaru bile dugačke i zahtevne off-road deonice na kojima volim da odvrnem gas i uživam! Uostalom, na takvim terenima XL je svoj na svome: snažan na malom broju obrtaja, spretan i upravljiv, gutač neravnina, rupa. hupsera. Sa Michelin T63 gumama ove osobine dodatno dolaze do izražaja. Antek mi je pomogao da donesem konačnu odluku u izboru ovih guma i sad vozim drugi set. Guma je neverovatno pouzdana kako na asfaltu, tako i na svim off-roda podlogama. Jedino blatni glibovi prave probleme i tu nema prohodnost kao cross guma. Koma najbolje znam koju sam borbu imao kada smo off-road deonicama išli od Banjice do Avale!

Honda XL 600 LM je motor odavno zastarele koncepcije. Sa bezmalo 190 kilograma to je, sa današnjeg stanovišta poimanja enduro motora, više nego teška raga. Međutim, to je motor koji zadovoljava sve moje potrebe. Veliki je prijatelj mog budžeta što se tiče održavanja i potrošnje goriva. Stamen je i brz po krivinama, autoputem mogu konstantno da se krećem 130 km/h pri 4800 rpm kada “srče” manje od 5 litara “supera”. Po šumama, livadama, makadamom mogu da vozim dosta brzo i oštro. U gradu je jako dobar za manevrisanje, brzo menjanje pravca i provlačenje između automobila, budući da mu je korman dosta iznad retrovizora. Iz mog južnog dela Beograda na putu do kruga dvojke mogu da se provozam i off-road deonicom kroz Košutnjak, čisto da me želja mine.  Ovu “vazdušaru” jedino treba poštedeti paklenih vrućina u kombinaciji sa (beo)gradskom gužvom. Sve ostalo stoički podnosi.

Ne smem da zanemarim ni estetski momenat moje Honde! Za buldoga kažu da je toliko ružan pas da ne može a da ne bude simpatičan! E tako je i sa Hondom XL! Šaren kao papagaj prosto mami da ga još ušarenim i ostavim mu lični pečat, a bez da vrtim isprazne moto-časopise i dajem silne pare za nešto što je tamo neko rekao da je esteski normativ. Dizajn motora potpuno je saglasan sa mojim outfit-om. Ne moram da se “uniformišem” da bih bio zadovoljan kako izgledam na motoru. Honda je samo detalj koji se jednostavno uklopio u moj lifestyle. Nisam morao da uzimam kredite da bih izgledao kao kolege sa naslovnih strana marketinškim trikovima prezasićenih časopisa i presrećan sam zbog toga. Ja sam ja, a moj motor je on. Ili ona, pošto se radi o Hondi. Prostim jezikom rečeno, drago mi je što imam mogućnost da na motoru ne izgledam kao deo dodatne opreme, ne moram da budem “ofarban” u iste boje. Mogu sam sebi da napravim odevni predmet za motor i da se osećam odlično!

Eto imao sam potrebu da podelim sa vama svoje iskreno zadovoljstvo dvadesetjodnogodišnjim motociklom kojim sam, kako rekoh, prevalio 20 000 kilometara, a koji NIKADA nije zatrokirao, štucnuo, podrignuo. Što bi rekao majstor Peca Vrač Copetu: “Sa njegovim motorom se ništa ne dešava! Samo pali, radi, ide!”
Nisam sujeveran, ali ako sam ovim tekstom izmalerisao čitavu romansu i sad krene da me zajebava imam puno pravo da mu sve oprostim! Na kraju krajeva, mogu da ga pošaljem u “Kraš” i možda dobijem onaj veliki paket pun slatkiša koji dobijaju pasionirani sakupljači “Životinjskog casrtva”!