Dobro, prica nije tako isla. To je, pa, uglavnom laz. I kada kazem uglavnom ne mislim delimicno, mislim tacna potpuno. Samo potpuno izokrenuta prica, sa tacnom scenografijom. Nije bilo tesko izmeniti pricu. Treba ti samo malo maste, ne prvise I par sekundi vise u ljudskom drustvu nego sto je zdravo. A, ako uzmemo da I dalje smatram da je dovoljna doza ljudskog drustva sat vremena dnevno nije tesko ispuniti ni ovaj deo uslova. 

I tako, sve je pocelo u dosadi. Istina je da najveci deo zivota nastane iz dosade. Nesto poput: “Pa, jbg. Zaglavljen sam ovde, treba da odrastem, treba da sastavim svoje kosti, treba da ih cuvam, traba d im dozvolim da degradiraju, moram da umrem…  ali za sve to treba vremena. Pa hajde, da ga prekratim necim dok ga hranim sujetom .” Ljudi obicno ne veruju da ce umreti. Naravno, svi smo svesni toga, ali niko zapravo ne veruje u to. Jer da je tako, do sada ne bi bilo ljudskog roda jer bi logika zahtevala pri proracunu ulozenog truda  I ishoda da odmah dignemo ruke. Kao u pokeru, bacas karte kada vidis da ne mozes da dobijes. Idalje tvrdim da religije obavljaju odlican posao. Beskorisan trud je jos na zavidnom nivo.

Tezak dan, prasnjav, suv I previse blistav. Retko izlazim po ovakvom vremenu, ali jbg. Takodje ne mogu da zivim bez jogurta, mleka I parceta hleba na dan. A s’ obzirom da moj novcanik jos uvek odobrava takve troskove, ne mogu ni reci da mi je zivot los. Samo jebi ga. Dosadan, barem je bio, ako nista drugo tog dana.

Dnevno raspored je glasio, ustajanje, preskakanje dorucka, fakultet ili nesto sto lici na fakultet, preskakanje rucka, vrtoglavica, odvratna teska I masna stvar iz pekare, preskakanje vecere, mozda pivo sa Marijom, krevet. Moj? To smo vec mogli staviti pod diskusiju.

Ukljucujem kompijuter I radio u isto vreme, jebi ga. TV nemam. Niti ga zelim do duse, ali opet, nekako ume da nedostaje, samom cinjenicom da znam da nemam novca za njega. Blaga vrtoglavica na rubu kreveta, odvajanje, lepljenje, mrak, bol u glavi i napokon sunce. Odvratno i previse svetlo. Upravo ono koje sece kao noz. Svetlost moze da bude ostrija od najboljeg noza, znaju to ljudi. A kazu posebno oni sa svetlim ocima. Kazu da za takve ljude nije svetlost, nije sunce, mozda nije ni dan? I ja to danas osecam I znam savrseno su u pravu. Dan nije za mene a ipak se budim I protezem svoje telo ka njemu. Ustajem, osecam kako podnevni zraci peku moju kozu. Znam, ni ona nije za sunce ni ona ne voli bistar dan I vreo zagrljaj neba.  Mozda pecine I nisu toliko lose, vlaga, memla I mrak, ne razlikuje se mnogo od mog stana, samo garantovano nema svetla I prasine.

Bose noge na tepihu svetlo, kvaka, voda… dok perem zube sa svucnika neko ponavlja u refrenu lovely girl loves the decadence. Pa ne znam bas za to, ali dekadencija voli mene.

Uzimam farmerke sa stola, majcu sa poda I cisti ves iz neke kese, kljucevi, brava, hodnik, naocare. Stvarno mrzim sunce. Vreo  asfalt pod tankom gumom “starki”. Jebi ga nekih se “marki” izgleda I pored svega tesko mogu odvici.

…