Par godina prošlo. Uloge i dalje iste. Hladan pogled, zadnji dim... " 'ajde skini tu razmazanu šminku. Naš red." Nije se šminka sama od sebe razmazala,ne. Bolelo je. Svaki pokret pred tom istom divljom publikom bio je sve teži. Koža je gorela od njihovih pogleda. A ti, veštačkim osmehom očaravao devojčice, veštačkom ljubavlju voleo mene. Terao me da silujem maštu iznova i iznova, dok se na kraju nije umorila...i umrla. Aplauzi...Zašto opet greju dlanove ovi idioti? Oni i njihovi debeli novčanici su krivi. Životinje. Ne znaju za granice! Ubili su svaki deo mašte i talenta bacajući sitniš pred noge glumcima željnim pažnje. ______________________________________________________________________________________________ Sivilo. Ne usuđujem se da otvorim oči jer znam da me tvoje čekaju tik ispred. Hladan vazduh... Jeza. Prevarila sam se. Pružam ruku...nema te. Pogled ka balkonu. Širom otvorena vrata i na staklu poruka koja očigledno nije ništa dobro nosila. Mrak. Mrak. Mrak. Jedan deo mene...umro je zauvek. ___________________________________________________________________________________________ Ona se vratila! Ej! Vratila se! Davno zaboravljena, loše našminkanog lica i u pocepanoj haljini...ipak je došla! Ne govoreći ništa, sa štiklama u rukama probode jedan mali otvor kroz moje čelo. Zakorači u svoje prirodno stanište gde je mogla da šeta i u pidžami i bez šminke, i da se oseća najlepšom. Pokucala na vrata glavnog direktora u odseku za snove, i prvim laganim korakom vratila boju u svet. Radosna je bila! Haos u glavi stvorila! Sve je cvetalo,ej...Snovi sklonili crnilo sa platna, mašta dobila veštačko disanje. Dali su joj ime "Inspiracija", a ja...ja je od tog trenutka zovem jednim jako lepim imenom. Zna on. __________________________________________________________________________________________________ Smešak onaj blesavi, tralalalalaaa, truć buć, misli na sve sve strane a opet...samo se u jednoj tački završavaju. Lik taj. Sanjala sam ga i srećna sam! Našao je on nju u nekom ćošku, znam ja, pa je svom osmehu naredio da je dovede nazad meni. Ljudi...tako nevažni, oni sa zagrejanim dlanovima, nikad ne bi shvatili oni! Ovakav se osećaj ne opisuje. Dok su, praveći se da ih nešto interesuje prolazili i ostavljali površne tragove u blatu, moji ovi, blesavi moji, ostavljali su otiske u betonu po cenu da im cipela ostane u njemu. Ostaju uvek tu. Zapamćeni. Jedni jedini, jedinstveni, vraćaju mi inspiraciju kada mi pobegne da bi se davala za male pare. Retko se takvi ljudi nađu. __________________________________________________________________________________________________ Više ne glumim sreću. Nema tih para. I sve ove reči ovde večeras napisane, čuče tu...samo zato što ne umem na drugi način da kažem "Hvala". Igram ja i dalje za dinar! Ali sa njima, ponosno noseći rupu na čelu. :)