361. dan ove drage nam i mnogo zeznute 2009. godine. Bliži se kraj i vreme je da se napravi presek: šta smo radili, gde smo bili, koliko uspeha smo imali, a koliko padova. Stiskala nas je ekonomska kriza, još uvek nas stiska. Ni sam ne znam da li se desilo da se neka godina završi bez neke takve krize. Bilo je početkom godine, kada je zazimilo, problema sa gasom, pa su nakon toga masovno krenula otpuštanja, da bi nas sada tako srećne i nezaposlene obradovali ukidanjem viza. Putuj narode, ne brini za akcije, Dinkić ih čuva. Izašao sam iz stana na mokar asfalt. Za samo nedelju dana promenila su se tri godišnja doba. Skoro i leto, kao četvrto, da je izvirilo iza proleća. Prolazim tako centrom grada, dok pada dosadna nedeljna kiša. Ljudi su uglavnom, kao i vreme, smrknuti. Pojedincima ne smeta ni kiša u obavljanju svakodnevnih aktivnosti. Pokoji prolaznik prođe i sa čuđenjem pogleda lika koji lepi plakate za neku svirku-žurku , ko zna šta, po toj dosadnoj kišurini. Verovatno mu ne bi niko od tih prolaznika bio u koži, ali ni njemu nije lako. Kisne, za neku sitnu lovu, ali u studentskim danima i besposličarenju bolje je raditi bilo šta nego dopustiti da ti posao bude dokolica. Crveni čovečuljak koji uspravno stoji je prepustio prednost onom zelenom u raskoraku. Lik sa plakatima i svi oni prolaznici su sada negde iza mene, a ja gazim zebru i kroz gužvu pokušavam da se probijem na drugu stranu. Neka žena me je totalno poklopila kišobranom, kad bolje pogledam suncobranom. Moj kišobran i ja ispod njega smo se našli u totalnom mraku. Izmanevrisao sam i izbegao ozbiljniji sudar kišobranima. Moj Kinez kupljen sa onom malom plavom novčanicom, na kojoj je veliki čovek, ne bi izdržao udarac onog markiranog kišobera. Malo je danas takvih jakih i izdržljivih kišobrana, sve se svodi na one od stotke. Kupimo ga sa izgovorom: „Koliko traje neka traje, za te pare je odličan“. Nema više ni onih kišobrandžija, koji su bili atrakcija kad se pojave u kraju. Njih su, kao i njihove pse, pojeli Kinezi sa gomilom „butika“ u svakom kraju. Tako na prelazu nastane opšte sudaranje kišobranima, haos pravi kao u luna parku na onim autićima. Pre nam jebila atrakcija ta prava bezbrižna gurka, a sada kada smo to prerasli ostaje nam da se guramo, sudaramo i udaramo kako bi izborili svoje mesto u društvu i kako bi probili svoj put ka cilju.