Љубио сам се са неком девојком и били смо у толиком заносу да уоште нисмо приметили да се љубимо усред уличних нереда. Чули су се звуци пендрека и тутњава чизама. Чула се и она чудна, тешка тишина увек присутна као целина издвојена од звукова коју производи насиље. Она тишина која је уствари подсетник на богатство које у себи носи мир. На силу су ме одвојили од девојке. Отварам очи, али она нестаје у маси. Притискају ми образ на бетон. Осећам шаре жандарских цокула на свом образу. Не знам како, али знам да су жандарске. Снажни су и немоћан сам. Развлаче ми мајицу на леђима и чујем једног како урличе: Све ћемо вас обележити, стоко хулиганска! Забада ми врх сечива у истегнути део мајице. Осећам језу иако ми метал не дотиче тело. А волео бих, баш бих волео да ми сече и месо заједно са мајицом коју волим зато што је и она усред пољубца рекла да је воли. Размишљам уз осмех како би, уствари, било баш супер кад би ми сечиво зарио дубоко у леђа, направио рез из којег би јурнула крв и сливала се онако топла низ тело. Већ у следећем тренутку сам у реду у некој просторији сивих зидова кроз коју се разлежу изобличени, успорени гласови. Око мене само познати људи. Они које ретко виђам, а драги су ми. Смејемо се једни другима, кезимо се крвницима. Свима су нам на истим местима исечене мајице. Сви осећамо исто: ништа нам више не могу.

Покушавам да објасним, а без да се браним, како сам се ја само љубио са једном малом када су ме ухапсили, али се толико смејем да је све што изговорим потпуно неразговетно и нико не може да поверује у оно што покушавам да кажем. Једино ми је битно да ја знам истину.

Ионако ми ништа више не могу!