Ovo je stara prica, koja je objavljena na sajtu Treci trg, davnih dana :) uzivajte :)

„Koliko ste rekli da ste imali godina?"

„Dvadeset cetiri" odgovorio sam.

Gospodin tuzno odmahnu glavom.

„Steta, odista steta" rece. Pribelezio je nesto u svoju fasciklu. „A kako ste poginuli?"

Zamislio sam se na trenutak. Sve vezano za taj dogadjaj mi je bilo mutno. Jos pokusavam da prihvatim cinjenicu da se to desilo. „Mislim da je bila saobracajka" rekao sam najzad.

„Da, sigurno. Mladi u ovo vreme najcesce tako ginu. Strasno." Dopisao je jos nesto. „Ne osecate nikakve bolove, nadam se?"

„Ne, ne, sve je u redu" i vise nego u redu, osecao sam se zdravije nego ikada.

„To mi je drago" covek se umorno protegnu na stolici i zagleda se u mene. „Sada cemo da obavimo jedan test" rekao je posle nekog vremena.

„Kakav test?"

„Nista strasno, postavicu vam nekoliko pitanja... Od kljucne je vaznosti da odgovarate tacno i iskreno."

„Koji je cilj tog testa?" nikada nisam voleo testove. Uvek sam lose prolazio na njima, bez obzira na to sa koliko ih iskrenosti radio.

„Moramo da znamo sta da radimo sa vama" odgovori covek.

„Sta da radite sa mnom?" nikako mi se nije svidjao taj test.

„Naravno, dakle prvo pitanje...."

„Izvinite sto vas prekidam, ali moze li se ovaj test nekako izbeci? Mislim, testovi mi nikada nisu isli od ruke...." bio sam vidno uplasen i stideo sam se toga.

„Na zalost, ne mogu vam izaci u susret, test je obavezan. Ali ne sekirajte se, to su samo trivijalna pitanja vezana za vase zdravstveno stanje."

„Mogu li vam makar postaviti neka pitanja pre nego sto krenemo. Oprostite, ali... Razumete?"

„Naravno, naravno. Znajte samo da mi je pravo zadovoljstvo razgovarati sa vama. Covek koji je bio pre vas, pa i onaj pre njega su urlali, drali se i nikako nisu hteli da prihvate da je za njih sve gotovo, po cetvorica kolega je bilo potrebno da ih obuzdaju. Vi s druge strane... Pitajte sta vam je na pameti."

Ova pohvala mi je prijala, moram priznati. I prilicno je uticala da se opustim. „Ko ste vi?" pitao sam.

Covek me blago pogleda, osmeh mu iskrivi levi deo usne. „Sta vi mislite, ko sam?"

Slegnuo sam ramenima. „Cinovnik nekog osiguravajuceg drustva, sveti Petar, sta znam?"

Covek se od srca nasmeja. „Bas nemate nikakvu predstavu?"

Pogledao sam ga. Imao je trodelno sivo odelo, kratku prosedu kosu osiromasenu na temenu. Oci produhovljene, plave, pomalo vodnjikave. Bile su prodorne i tople. Okolina je takodje bila siva. Licila mi je na kancelarije onih kompanija koje sam vidjao na fi lmovima. Ljudi su svuda jurcali, telefoni su neprestano zvonili. „Osiguravajuca kompanija sigurno."

Starcev pogled odluta. „Pa sada, moze se reci da smo mi neka vrsta osiguravajuce kompanije, malo njih se interesovalo da zaista dozna ko smo i cime se bavimo. Ali opet sumnjam da cu za ovo kratko vreme koliko imamo moci da vam lepo objasnim" pomirljivo sam slegnuo ramenima. „Sta vi mislite, kakva smo mi vrsta osiguravajuceg drustva?" pitao je spreman da mi ipak nesto objasni.

„To ne bih znao, s obzirom na to da sam mrtav... zaista ne znam."

„Moze se iz nekog ugla gledati kao cistiliste, ali nije to" video je da sam zbunjen. „Objasnicu vam. Vase telo ima, takoreci, dva dela. To su mehanicki i fi zioloski. Mehanicki deo se sastoji iz kostiju i misica i sluzi za kretanje, taj deo je, kako ovde kod nas kazemo, popravljiv. Hocu reci, sta god da vas snadje na kraju zivota, udari vas auto, ajkula vas pokida, bilo sta, mi to mozemo da zakrpimo i ponovo osposobimo. Pratite me?" Klimnuo sam glavom. Osecao sam se kao u nekoj naucno-fantasticnoj prici. Pomislio sam cak i da sanjam, i da cu kada se probudim ponovo biti ziv i zdrav. „Drugi deo tela je fi zioloski. On je daleko komplikovaniji, i prakticno je nemoguce srediti ono sto mu napravite za zivota."

„I ako je fiziologija..."

„I ako je fiziologija u redu, vracamo vas na Zemlju da nastavite sa zivotom"

Pitanje je izletelo samo od sebe. „Ko ste vi?"

Starac se nasmejao. „Pravo je zadovoljstvo razgovarati sa vama, tako ste puni pitanja. Vi ste pisac?"

„Nadao sam se da cu to jednog dana postati."

„Verujem da biste bili dobar pisac" uzdahnuo je. „Davno smo dosli na ovu planetu. Ljudi tada jos nisu bili u stanju ni da se sluze govorom. Dugo smo radili da bismo vas doveli na sadasnji stadijum, i moram reci da smo prezadovoljni vasim napretkom"

„A sta je to sa popravkom?"

„To je jednostavno nacin da proverimo kako se vase telo razvija. Ponekad napravimo poneki opit, recimo damo ljudima mogucnost da citaju telepatske talase drugih ljudi. Isus nam je, recimo, bio najdrazi opit. Od pocetka do kraja nasa kreacija. Fiziologija mu je bila besprekorna, sto je jako retko. Zahvaljujuci tome u njemu su se jos za zivota probudile neke od nasih osobina. Bilo je jos samo nekoliko takvih slucajeva u vasoj istoriji, njih ste proglasavali svecima. Kada smo mu sredili mehaniku i vratili ga, bili smo uzbudjeni kao deca. Zeleli smo da vidimo kako ce sve to da utice na ostatak ljudi, i bilo je savrseno. Bio je to vrhunac naseg rada. Pre njega smo pokusavali sa mnogima, Adam, Eva, Mojsije, Gilgames, Buda, Aleksadar, posle njega smo probali sa Muhamedom... Ali Isus, on je bio i ostao jedinstven."

„Vi ste bogovi?" izgovorio sam.

„Ne, pridajes nam veliki znacaj. Moze se reci da smo mi robovi u sluzbi Nauke" nasmejao se na ovu svoju dosetku. „Ali mnogo smo vremena vec izgubili, moramo da odradimo taj test. Dakle, prvo pitanje: da li pusite?"

„Ne" osmehnuo sam se. Na ovom testu cu mozda i dobro proci.

„Da li pijete?"

„Ne."

Starac me pogleda. „Nikada niste pili."

Pocrveneo sam. „Jesam kratko nesto, ali nije mi prijalo."

Zaklimao je glavom belezeci nesto. Telefon zazvoni. Javio se, zaklimao je glavom slusajuci. „Spremite sve, uskoro ce on doci. Da nastavimo, da li ste ikada koristili neka opojna sredstva, da li ste se drogirali?"

„Ne."

„Koja vam je omiljena hrana?"

Ovo pitanje me je iznenadilo. „Omiljena hrana?" ponovio sam.

„Da. Sta najvise volite da jedete?"

„Pa nemam neko omiljeno jelo... Volim da jedem sve sto je ukusno i socno."

Pogledao me je i ucinilo mi se da vidim razocaranje na njegovom licu. Odmahnuo je glavom i napravio jos jednu zabelesku.

„Da li postite?"

„Da li postim?!"

„Da, to je jako bitno za fi ziologiju. U gotovo sve religijske dogme smo ubacili post kao obavezan. Ne da bismo mucili ljude, vec da bismo ih naveli da vode racuna o svojoj fi ziologiji" pogledao me je i

tuzan osmeh mu pomeri bradu. „Niste bas postili kako treba?"

Odmahnuo sam glavom. Napravio je zabelesku.

„Da li ste se bavili nekim sportom?"

„Aktivno sam igrao kosarku pet-sest godina."

„Jeste li upraznjivali seks?"

Ponovo sam pocrveneo i osecao se jako glupo. „Jesam."

„Koliko?" a njegove oci me probise poput koplja.

Slegnuo sam ramenima „Ne znam tacno..."

„Mnogo ili malo?"

„Malo."

Ponovo me je pogledao svojim prodornim, vodnjikavim ocima. „Pa zasto? To je jako bitno."

„Pa rekao bih da sam stidljiv i malo povucen u sebe."

„Steta" rece i napravi novu zabelesku.

„Je li i Isus upraznjavao seks?" pitao sam.

„Naravno, u velikim kolicinama. Mislim da se jedna od zena zvala Marija Malena."

„Magdalena."

„Upravo. Kako i koliko spavate?"

„Lose spavam. Ponekad se desi da uopste ne spavam po pet sest dana."

Delovao je zaprepasceno. „Svega mu, zasto to cinite sebi?"

„Pa imam tri posla, treba da pozavrsavam neke stvari."

„Ustanite, molim vas." Odmahivao je glavom razocarano.

Ustao sam. Tek tada sam shvatio da sam sve vreme sedeo go. Pocrveneo sam gledajuci ljude kako prolaze izmedju stolova, ali oni nisu obracali paznju na mene.

„Rasirite ruke. Odrucite. Dobro. Okrenite se za devedeset stepeni."

„Na koju stranu?"

„Bilo koju." okrenuo sam se. „Okrenite mi ledja."

Ustao je i prisao mi. „Molim vas sada da uradite petnaest cucnjeva."

Dok sam ja radio, on je stajao sa strane i belezio. Kada sam zavrsio, opipao mi je puls, izmerio brzinu disanja. „Dobro, sada stanite na prste samo jedne noge, gledajte navise i u sirokom luku dodirnite

nos. Prvo jednom pa drugom rukom" i to sam uradio. Za trenutak sam se zaneo i pomislio sam da cu pasti, ali nisam.

„Imate vrtoglavice?"

„Ponekad kada ustanem."

„Nije ni cudo kada ne spavate" rece prekorno. „Sedite."

Zagledao se u mene. „Bilo je veliko zadovoljstvo razgovarati sa vama", rece. „Sada cete proci kroz ona vrata" iza njega se, s druge strane kancelarije, otvorise vrata. „Tamo ce se obaviti kompletno skeniranje vaseg tela, prvenstveno fiziologije, i posle toga ce se doneti odluka da li se vracate na Zemlju."

„Kako sam ovde prosao?" trudio sam se da ne zvucim previse uplaseno.

„Na zalost, to vam ne mogu reci."

„Sta ce se desiti ako skeniranje ne bude zadovoljavajuce?"

„Necete se vratiti na Zemlju."

„Bicu mrtav?"

Nije odgovorio.

Nikada se ranije nisam plasio smrti, bar sam sebe uveravao da sam potpuno ravnodusan prema toj stvari, ali sada, kada bukvalno stojim na njenim vratima, nije mi bilo svejedno.

„Imate li jos neko pitanje? Bicu vise nego srecan da vam odgovorim s obzirom na zadovoljstvo koje ste mi pruzili tokom ovog razgovora."

Ustao sam. Noge su mi bile pune olova. Um spor. Dobio sam odgovore na verovatno sve sto me je ikada interesovalo, ali u glavi mi se javilo jedno pitanje, ciji sam pozitivan odgovor uvek negirao. Sada je prava prilika da saznam da li sam bio u pravu. „Imam jedno pitanje" rekao sam.

„Nemojte se ustrucavati."

„Postoji li Bog?"

Starcev pogled postade izuzetno blag. „Odgovor na to pitanje nemam" rece. „Ako zelite, mozete da verujete, a i ne morate. Mnogima je pomoglo da se bolje osecaju."

Olovo iz mojih nogu nije nestalo. Covek ustade i, pridrzavajuci kravatu, pruzi mi ruku. Kroz otvorena vrata video sam ljude u belim mantilima kako pripremaju nekakve instrumente. Zastao sam za trenutak, uplasen. Udahnuo sam duboko i otisao na zavrsetak testa.