Sigurno ti je dobro poznata ona slika sunčevih zraka što prolaze kroz rupe na roletni. Ja sam je gledao više puta, a skoro svaki put bio neko drugi.

Oči!

Oči su ogledalo duše, iščupaš li ih iz glave, to neće biti 7 godina nesreće, jebeš sujeverja, jebeš paranoike.

Što se mene tiče, ja bih mogao da vidim. Valjda. I da pogledam te roletne pre nego što osakatim sam sebe, to ne bi bila poslednja perspektiva mog pogleda na tu sliku. To ne bi bilo poslednje stanje uma u kom ću iznova da učim da plivam daveći se u početku.

Ne mogu da dođem do tebe. Ja sam već tu pored. Ne mogu da te vidim. Mogu da te osetim. A i uostalom, uvek kada si stvarno tu, moji su kapci spušteni, žmurim, dodirujem ti lice prstima i tako te čitam. Uvek originalna drama. Uživam u tvojim komedijama, shvatam tvoje tragedije koje iskazuješ tako staloženo, zrelo, racionalno. Tako mi je drago što si ti - ti! Jer onda ja mogu da budem samo ja, pa je sve ostalo bitno kao muzika sa lepom melodijom, ali bez duše i opijajuće atmosfere.

Jednom sam reko, reći ću opet. Zen. Ništa lepše od toga. Kada ti iznad glave ne visi ništa, ispod tebe čvrsta ravan, a ono što je oko tebe nije važno, jer se dematerijalizuješ i pretvaraš u dim onda kada te neko napadne. Ne mogu mi ništa. Ali ti možeš, pa se tebe i plašim, ali znam da su strahovi ti koji čine da budem jači, veći, čvršći, zdraviij, a u svemu tome nema postavljene maksimalne granice.

Znaš kako sam se često gubio? Pa da, to sam ti i reko davno, a i da nisam, ne bi bilo teško uvideti. U sred rečenice zaboravljam smisao kazivanja, a misli na milion strana pa me nešto nebitno zaslepi toliko da ne vidim ono što je većeg prioriteta.

Sada te čujem... "PRESTANI DA SE GLUPIRAŠ!". Kao da ti dugujem jedno "hvala" i jedno "izvini" svaki put kada te se setim.