Pokreti umornih zenica sporo prate svetlost. Prasina toplote prelazi prstima, zagreva nokte, sasusene jagodice i cvornate zglobove. Stvara iluziju zivota. San se gubi, a cula se polako tupe. Svest i otupelost zauzimaju mesto zivota. Nema mirisa, nema boja, nema refleksa, samo smrad i bledilo. Do sledece noci. Zivot se gubi dolaskom jutra ili bar secanje na njega.
Kazu da je jutro pametnije od veceri, "jutro menja sve"... ali u ovim godinama jutro donosi samo realnost, a realnost je najveci neprijatelj.
Neprijatelj koji zasluzuje smrt, ali nikako dosadnom metodom. Metak u glavu, nikako. Ovo treba biti jedna od onih smrti koja se dugo i pazljivo planira, a onda se, kao po duznosti, valja nasladjivati samim izvrsenjem.

Jer realno, smrt neprijatelja i nije neka posebna stvar. Nije opijajuci niti pak olaksavajuca. Kada na kraju saberes sve u sebi neces naci ni trunku zadovoljstva u necemu sto je naslo svoj kraj. Ili pak zato sto je neko ko je bio smetnja otisao. Zapravo jedino sto mozes osetiti je praznina, upraznjeno mesto bola kao i tuga zbog tako kratke igre.
U smrti mrznje nema nicega, ali u samom cinu ubistva jeste sve. Iskreno, nikad nije bilo bitno ko je taj koji pati ispod tebe, sve dok je dole. Sve dok nanosenje bola i igranje sa njegovim nitima zivota izaziva apsolutnu harmoniju.
Postoji samo legenda o vojnicima koji "izvrsavaju svoje dunosti" i ubijaju usled njih. A neprijatelj je samo mit. Oznacitit nekog kao neprijatelja znaci samo objavljivanje sezone lova. Mada smrt tih ljudi nije cilj, vec cist nusprodukt ili u neku ruku, lepse receno, samo sredstvo za postizanje viseg cilja.
A sam cilj je cin ubistva, bol, krv, harmoija bola i zvukova koja nastaje pod prstima kao pod dirigentskom palicom. Jedinstveno i neponovljivo umetnicko delo, a kroz jednu tako unikatanu simfoniju i ovaplodjenje boga u sopstvenom telu.
Ne, ubistvo nije sredstvo, ubistvo je ekstaticni cilj, a neprijatelj je samo opravdana lovina.
Ali, ako je ubistvo nepoznate osobe ekstaticno, kako tek mora izgledati unistavanje nekog nam bliskog. Nekog ko je deo naseg zivota, nekog ko se oslanja na nas i nekog prema kome osecamo potrebu za neznoscu. Ubistvo bliznjeg mora biti poput hrane bogova, prinosenje na svoj oltar ne samo tudjeg bol vec i deo sebe. Nesto poput potpisa umetnika na svom savrsenom delu, nudi jos vecu snagu u kojoj se jasnije oslikava bog sopstvenog lika.
Jer ubiti nesto sto nije cisto fizicke prirode kao sto je ljubav, ili sta god se pod njome podrazumevalo, mora pruzati apsolutno zadovoljstvo. Na ovaj nacin se umetnik povezuje sa svojim delom, bol nije cisto jednosmeran i ne odlazi u nepovrat nakon poslednjeh daha, vec ulazi u duh tvorca i cini deo njega. Kao i u savremenom shvatanju ucenja interakcija je najjace objasnjenje, a sta moze biti jasnije od bola u orgazmicnim kolicinama. Savrsena prozirnost sveta a misli i cula nadjacavaju postojanje. Apsolutna moc stvaranja i unistavanja.
Ali samo na kratko... poslednji stupanj mora biti jos jaca zrtva. Zrtva nakon koje nema povratka, potpuna, apsolutna, zavrsna. Ostaje jos samo jedan korak. Jos samo organizovati sopstveni bol, jos samo isplanirati jedno savrseno delo i vecni zivot je tu.
Jos samo poraziti sebe. Ubistvo svog tela. Jer jedino sopstvena patnja povezuje stvaraoca sa svojim delom. Jedinstnstvo i nistavilo u jednom. Bog!