Pokornost uma u pokvarenom telu. Divna i ispunjavajuca slika. Egomanijak u vegetaciji.
   Oduvek sam smatrala da je eutanazija pozitivna... nekako mi je sama rec delovala svetlo i cisto, skoro potpuna koliko i praznina.  
   Postoji mnogo vise u ocima punim magle, citav jedan svet koji se gubi u uzdisajima.
   Citav svet koji postoji tu sada i ovde, svet koji postoji samo zbog tog oka. Ljudi su sebicna stvorenja. Da nije tako ne bi postojali. Radjamo se sa idejom da je ceo svet tu zbog nas, a smrt do poslednjeg trenutka prihvatamo samo kao ideju, sto pak i jeste jedini nacin za opstanak.
   Zivot je ipak dobar, valjda ga se zato toliko tesko i odricemo. Ili je sve mozda samo "horror vakui"?