Iskreno ne znam da li me vise boli ili mi je jednostavno smesno. Mnogo toga se desava a kao da stojimo u nekom redu. Svi ulickani, iskezenih zuba u nekom napadnom osmehu i ociju apsolutno praznih. Cekamo nekoga ili nesto. Cekamo da neko kaze "pticica". Pocinjem da verujem da stereotipi postoje.
   Svakog dana pricamo o krizi, istina je i da nekako imamo sve manje novca. Ali dovoljno je da izadjemo na ulicu okrenemo se oko sebe i vidimo gomilu najnovijih sportskih automobila, finih besnih motora i mlade uspesne ljude za njihovim volanima. Dovoljno je da prosetamo i vidimo pune restorane i cafe-e isto tako nasmejanih i uspesnih ljudi. Prelepe devojke u zlatnim tonovima i njihove celave pratioce. Pa ko jos da veruje u krizu. To nas neko farba. Sem toga i onako na TV-u cujemo svakog dana kako smo mi vec izasli uspesno iz krize dok ceo svet grca u problemima.  

   A istina je da se svakog dana budim sa sve manje novca u dzepu, ali zato sa sve vecim recima u usima. Slusam nesto ovih dana Billie Holiday i Nina-u Simone, i sve vise se emotivno i materijalno osecam kao crnkinja polovinom proslog veka, negde sa juga Amerike. Rekla bih, jos mi samo pamuk fali.

   A istina je i da smo svi zajedno puni kompleksa i govana. Upoznajemo sebe preko kvizova na facebook-u, a druge preko par casa alkohola ili iza tastature. Zaboravljamo pravopis sve pod sloganom, to je novo doba...  pisem nepravilno jer sam orginalan, to je umetnost. Zaboravljamo manire, kao i to da je funkcija tela kretanje. I ne, preterano konzumiranje alkohola i hrane nije fizicka aktivnost. Kunemo se u sopstvenu inteligenciju koju dokazujemo drugima, naravno, opet radeci IQ testove na facebook-u. A iznad svega kunemo se u svoju orginalnost koja se redovno svodi na modnu industriju. Ofarbaj kosu u ljubicasto, zavrni je u jednu stranu i  eto nama unikatnog primerka ljudskog roda. Plasi me samo jedna stvar, ne pamtim da je ikad u istoriji ljudskog roda depresija bila u modi. Moderno je izgledati depresivno, tuzno, skruseno, napaceno, emotivno i fizicki. Anoreksican ali i buckasti izgled vampirskog tipa. Nikako mi nije jasna ta prevelika fascinacija vampirima.
   Ali i to je urbano, a naravno samo je urbano ispravno, sve ostalo su seljaci, niza rasa, neinteligentna govna. I naravno, svima su nam babe i dede govorile francuski i svirale klavir u pauzama visko filozofskih prepiski. E, a verovatno iz tih prepiski su nam u amanet ostale neke visko zvucne reci koje koristimo, ali za koje iskreno jos nismo sasvim sigurni sta znace. Nije ni bitno, dovoljno je da zvuce.

   Bitno je da smo srecni zar ne. Tu je Univerzijada, skoro smo imali i Serbia Open, uskoro ce i Exit, a pre njega BELEF. Pa gde ces vise kulture. Dobro sad, to sto za Univerzijadu isteramo studente iz domova, jedno kartonsko naselje zamenimo drugim, prodamo par bodova studentima koji bi da volontiraju za upis godine... To i nije toliko bitno jer mi smo mala zemlja i za nas je uspeh i cast organizacija ovakvih medjunarodnih dogadjaja. Aha, da vidi svet kako mi sve mozemo, kako smo lepi i nasmejani, umiveni i uredni. I sve ce biti prosto "super" samo da neko slucajno ne pogodi nekog stranca dok djubretom sa petog sprata gadja komsiju.

   Ali, izdrzimo jos koji dan dragi moji jer stize nam opet BELEF. Uskoro ce opet biti dovoljno umetnickih dela pri ruci pogodnih za laku (a i tesku) artiljeriju.