Večeras sam bila opasno na putu da se odistinski zaljubim u Mos Defa. Just like that. Klinkice se zaljubljuju u poznate, a ja sa svojih 21 i po ;) spadam u kategoriju koju moj otac naziva matore kobile.
Gledala sam  veceras film Brown sugar, koji je nista vise do limunadasta metafora o razvoju hip hopa, sa par simpaticnih scena, vezanim uglavnom za duh i korene doticne muzike. Uz gomilu Mtv pateticnih momenata, naravno. I Mos Def tu glumi, relativno sporednog lika.
I tako ti ja pogledala film, zavalila se u fotelju i slusala Mos Defa. I to je dobra stvar inace bi ovaj dan koji je bio namenjen ucenju bio potpuno protracen. U stvari nije samo fora u Mos Defu, tu su jos Ella Fitzgerald, Jill Scott i jos po neki.
Krenimo od pocetka:
Budim se u 9. Vruce mi je. Ustajem 3 sata kasnije iz kreveta. Na putu do kupatila mrmljam mantru:nepalikompnepalikomp...Naravno, palim komp. Ritualno proveravam post(e)u raznim oblicima, novosti od  onih dnevnopolitickih do muzickih, price, blogove i ostale diiivne kreativne i inspirisuce stvari cuvam za kraj..Jedem tresnje, pljujuci kostice u zelenu ciniju i citam horoskop. Ne svidja mi se onaj u Blicu, pa trazim neki drugi. Naravno u roku od 3 sekunde zaboravljam oba. U tom, Stefan stize iz skole i evakuise me od kompa da bi mogao da igra Company of heroes.
Razmisljam sta bi uopste trebalo da se uci za taj kolokvijum. Preturam po fiokama, trazeci rider/rokovnik/olovku/text koji sam isepala iz zbornika kad mi je trebao za vezbe da ne bi teglila celu knjizurinu. Naravno da ga ne nalazim. Odustajem i pustam muziku. Juce sam opsesivno slusala The Cure-ovu Lovesong, a par dana pre sam vrtela istu pesmu, ali u verziji Doghouse-a. Pre toga sam bila bolesna i to je bilo sranje, jer nisam bila u stanju da mi bude lepo uz muziku. Tj. da dosegnem onaj stadijum Nit brige nit pameti. U toku poslednjih par dana secam se da su bili aktuelni i Atheist rap-Ljubav i Cypressi. Koja kombinacija. Muzika je jedna sjajna stvar.
Uglavnom, danas sam startovala standardno Erykah/Lauryn...nije upalilo. Onda sam pustila Intruder. Ni to nije dalo rezultate. Kopam po diskovima, folderima i setim se kako sam se juce lepo uspavala. Lullabay. AAAAAAGHHHH. Nije Cure-ova, na ovu ste sigurno zaboravili, a super je delovala na mene. Summertime, also refered as George Gershwin Lullaby. I to u nekoliko verzija. Billi Holiday koja nosi tu old school notu, kada je slusam nekako sam na tim drvenim stepenicama, kuce sa belim tremom na nekoj plantazi pamuka. Glas koji je istovremeno nezan i grub podseca me na leto kada sam prvi put procitala knjigu Ubiti pticu rugalicu. Dojimila me se, bila je tako nekako jednostavno napisana, a opet puna emocija, rec koju trazim je fil, iz te knige osecaji, utisci su se sirili kao ukus po ustima kada zagrizes kolac. Prosto te preplavi, aktivira sve receptore za ukus, probudi sva cula. Tako je i sa ovom pesmom,  Lullaby koje se ja secam jos iz detinjstva bila je  nekako upeglana, ali tek sad sam svesna koliko je u stvari bila bezizrazajna, verzija Billiy Holiday je jednostavna,a istovremeno i- preplavljujuca. Nailazim na gomilu remixa (!?), Idolastih nastupa gde devojke koje zele da postanu pop zvezde dobijaju sve pohvale zirija, mada meni nekako sve te interpretacije imaju tu prenemazucu Mariah Cary notu, ne znam koji je termin za to u muzici, ali to mu dodje slicno ko kad glumac na filmu-preglumljuje. Proceprkala, cula, zaboravila.
Na posletku dolazim do verzije Elle Fitzgerald. ..68 godina, uvodna najava sa nekog brazilskog tv programa, meki suglasnici najavljivaca  koji kao da su smisljeno tu, da mi pomognu  da uplovim u poznatu melodiju kroz koju se barsunasto proteze Elin glas, mocan upravo zato sto je njegova  jacina kontrolisana, ujednacena, a ipak tako topao i nezan u svim onim uzgred ubacenim improvizacijama koje kao da su oduvek bile tu. Jednostavnost i sustina.
Slusajuci Ellu i ja nekako odlutam, daleko. Vec kasno popodnevno sunce me prene i narednih par sati ne mogu da kazem da sam ista radila, vec sam samo raduckala tako usput neke stvarcice. Dobra stvar je sto sam nesto  kao i uraduckala, da ne kazem uradila. Losa stvar je sto me je to sto je ista uradjeno uljuljkalo u osecaju da je to ista dovoljno, sto je rezultiralo da se vratim u-nista. Odnosno da krenem da gledam film koji sam vec par puta gledala samo zato sto ga prikazuju na televiziji. Mada  tu se postavlja pitanje tog nista, imam tu uvrnutu teoriju da to sto se sada u ovom trenutnom realnom svetu racuna u to nista, citaj dangubljenje(ili u ovom  specificnom slucaju ne ucenje) ne znaci da u stvari nije jedna od onih stvari koje ce te stvarno necemu nauciti. Ili jos bolja rec, oblikovati. Gledam film o muzici koju volim-radim ono sto volim-ono sto volim me formira/ono sto volim me usrecuje. Volim svoju opravdavajucu logiku, iako je jos uvek rano da saznam da li je to dobar model za zivotno funkcionisanje (gledanje po principu ko zna zasto li je to dobro).
Ukljucujem se na pola filma, zao mi je sto propustam pocetak kada neke poznate rep glave govore When they fell in love with hip hop . To je inace i kljucno pitanje koje glavna glumica-novinarka postavlja u svim svojim intervjuima. Svidja mi se to pitanje, iako je malo cheesy.Docekujem i drugu scenu koju bas volim, onu kada glavni junaci(najboljidrugarikojicedasesmuvaju) sede u parku i repuju deo iz Commonove pesme I used to love h.e.r., sto je skroz ocekivano , jer  se u ovoj pesmi iza ljubavne price, u stvari krije prica o razvoju(i padu) hip hopa(a u filmu je, u Hollywood maniru ipak malo obrnutija srazmera te metafore, romansa prodaje-ipak).
Dakle, pogledala film, zavalila se u fotelju i slusala Mos Defa. Jela praline.Mmmmm volim praline. Kapiram da se i to odrazilo na moju ekspanziju osecanja prema Mos Defu ;)
Imala sam neku random playlistu njegovih pesama, skupljenih metodom you tube vam preporucuje i naleteh na feat sa Jill Scot, Love rain. E tu su me kupili.

I felt Dizzy and so near heaven and Miles between my thighs
Better than love,we made delicious
He me had,had me he
He made me tongue tied
I could hear his rhythm in my thoughts
I was his sharp, his horn section
His boom and his bip
And he was my love

Sve je bilo tu. Ritam, poezija-ali ona plain and simple, zivotna, opipljiva, poetika svakodnevice, muzika koja dopire sa ulice. Ljubav, prema osobi, ljubav prema muzici, muzika kao nacin izrazavanja ljubavi prema osobi, muzika kao nacin izrazavanja, uopste. Isprepletani takokompikovaniatakojesdnostavni pojmovi muzike i ljubavi koji me zaokupljaju. Ono sto me zaokuplja-ono sto me formira/ono sto me cini srecnom. Tako da sam, kad smo vec kod silne i preplavljujuce ljubavi, posto Jill ipak nije moj tip, resila da se ja lepo zaljubim u Mos Defa . I sta bi mi falilo, drustveno svestan covek, kritikovao Busa, angazovao se oko zrtava uragana Katrina, repuje, glumi, jes da je imao malo burniji ljubavni zivot, ali ko sam ja da mu sudim ;), uostalom bitan je osecaj koji je divan. Nesto te zaokupi i ti iskljucis sve filtere realnosti, odlutas, a ipak si tu, sve ti je jasno i horizonti se sire,a da nisi ni morao da izadjes iz svoje sobe, imas osecaj da znas lekciju perfektno, a da nisi ni morao da pronadjes udzbenik, inspirise, a da je trenutak u kom si se zatekao  bio sve sem inpirativnog, ili kako sam gore vec napisala- slutio je  na protracenost.


To mora da je ljubav ;)

*hvala Krsnom kumu Djordju sto mi je otkrio tajnu koda za youtube ;)