La roux je francuska rec za crvenokosu. Mene je to odmah podsetilo na junakinju romana Trejsi Sevalje Devicanski plavo, Izabel koju su mestani njenog sela zbog crvene kose zvali upravo La Roux i sikanirali jer su mislili da je vestica. U stvari cela prica je o dve zene,La Roux i Eli, rodjenim u razlicitim razdobljima, povezanim porodicnom tajnom kroz koju se provlaci posebna nijansa plave. Volim tu knjigu. Volim nacin na koji Trejsi Sevalje pise. Jednostavna je, ali ne prosta. Bajkovita, ususkana u istorije obicnih ljudi, gorkasta na momente, na momente slatka, sladostrasna. Volim kada neko pise tako da mogu da dozivim svaku rec, da budu atmosfericne sto kaze jedan moj drug. A nekako su se sve velike reci  do sad vec izlizale. Oguglala sam na njih, u meni ne bude ama bas nista. A to je kurton od umetnosti, bar onakve kakvom je ja dozivljavam.

La Roux je i ime engleskog elektro-pop benda koji sam provalila pre neki dan. Valjda je to taj elektro pop koji svi stalno spominju, one zarazne sing a long pesmice koje praznjikavo zvuce na prvo slusanje.Podsecaju me na one sarene bombone sa cokoladom unutra, koje su se prodavale u tubici kad sam bila mala, nisu imale punocu ukusa jedne cokolade, ali nekako nisam mogla da prestanem da ih jedem.
Vremenom sam naucila da volim tu vrstu muzike jer sam skapirala da je upravo u toj njihovoj zaraznosti fora. Unesu ti neku vrstu instant zivotne radosti, inekciju neke sulude sarene energije koja se da usmeriti na razne druge stvari. Mislim ne otkrivam ja sad toplu vodu, nego sumiram neka svoja razmisljanja o zaraznim stvarima. Kao da se spustam niz tobogan zapravo. Ili gledam Alisu u zemlji cuda (koliko jedva cekam Tim Bartonovu Alisu ;)).Rtatatattata sareni pistoli na metkice, odlazim u opsta mesta, pop art i sl. Dakle La Roux, lajk.

U crveno sam se ofarbala pre skoro 4 godine, bio je maj secam se,  taj dan sam u beloj majici sa crvenim dezenom , ispred V beogradske, cekala drugarice. Zelenilo Tasa, sunce koje se polako spustalo iza crkve svetog Marka, imala sam osecaj da se nalazim u prvoj sceni, prvoj slici zapravo, nekog skroz foto realisticnog stripa koji ce opisivati neke nevidjene svetospasavajuce akcije. Radnja bi se obavezno desavala u Beogradu, a akteri bismo bile nas tri (ja+2 drugarice koje sam cekala) i verovatno jos gomila nekih super kul junaka ;). Ionako su crvenokose ko stvorene za super heroje u tim stripovima(pitam se da li postoji neka Redhead super junakinja , em sto mocno izgleda, em sto mocno zvuci, izguglacu posle)
Elem, naravno da  nikakvog spasavanja sveta nije bilo, samo sam ih cekala da  izblejimo, sto je sasvim normalna stvar za srednjoskolce u onim prvim lepim danima, kada leto zakuca na vrata. Ali taj osecaj koji sam imala na stepenistu V,  pre nego sto se sedmi cas u popodnevnoj smeni zavrsio, je bio skroz super. Farbala sam se jos milion puta. Imala sam jedno vreme i neku trula visnja boju kose koja kad na moru posvetli izgleda baaaas crveno i neku koja podsecala na mahagoni lamperiju kod moje bakute u stanu, a i onu bordo sto se u nju farbaju tetke. Meni su sve nekako svidjale. U koju god bi se ofarbala ljudi bi mi govorili da mi super stoji jer mi istice oci, hehe.

Sada imam kosu boje rdje. To vise i nije crvena, ali nije ni narandzasta. Vec mesec dana se kanim da se ofarbam, a ljudi mi kazu da mi je ovako lepo. A mene nekako boli uvo . Ovo je jedna od faza kada me zapravo za vecinu stvari boli uvo. I ovo ne pisem zato sto sam opsednuta svojom ne-crvenom kosom, vec jer mi se pise.Strasno. U stvari samo to mi se i radi trenutno.Mogla bih da pisem o svemu. Bajdenovoj poseti Beogradu, praziluku na pijaci, kvizovima na fejsbuku, potpuno je nebitno.
Seckam delice proslosti, sanjarim o buducnosti, zarazno sam zarobljena u sadasnjosti. Sedim za kompom, cituckam, gleduckam..slusam muziku, jedem tresnje, pa malo izadjem na terasu i posmatram, svidja mi se ova uloga trenutno, jer cim izadjem iz stana postajem akter, ovako sam samo posmatrac. Ne mislim da je to lose.Valjda, nisam sigurna. Sa jedne strane mislim da je to ona vrsta zaraze koja te proguta ali I nije nuzno negativna, jer te napuni onom gore spomenutom suludom zivotnom energijom koja se moze usmertiti na gomilu stvari. A sa druge strane sam mozda samo neodgovorna do zla, a pri tom i klaustofobicno zatvorena u svoj svet gde vaze moja pravila i opravdanja. Mada vise mi se svidja da verujem u ovo prvo. Tako da cu verovatno nastaviti da opsesivno pisem o svemu sto mi padne na pamet dok ne naidje nesto sto ce me naterati da tu gomilu prica koje se roje u meni kanalisem kroz nesto drugo, na neki mozda i svrsishodniji nacin.
Do tad
..I'm Going in for the kill,I'm doing it for a thrill.

.www.youtube.com/watch