Na  šta se zapravo svede život? Na par knjiga koje se svaki put još malo pohabaju kada ih premestiš sa jednog mesta na drugo. Što dalje ideš, više slova u njima izgubiš. Olovke, diskovi, kutijice, perle... Čuvaš ih kao da su deo tebe, a kada odlučiš da baciš prvu, možeš da baciš i sve ostale. Slike po zidu, ulaznice od koncerata sa kojih se odavno ne čuje muzika, pozivnice za otvaranje mesta koja ne rade već godinama, kalendar koji je još uvek na prošlom mesecu, zato što ti se ta slika više sviđa. Gitara za koju si obećao sebi da ćeš naučiti da je sviraš... Ali se ne trudiš dovoljno. Grad, klub, reka, smeh, plač. Čekaš, dođe, bude, prođe. Ostaje u sećanju, ali sećanje ga ne čini da traje još uvek. Pesme koje voliš, ali ne pevaju o tebi. Nešto što puštaš zbog nečega što želiš, ali to što želiš ne možeš da imaš, zbog onoga što si već pustio.

 

I kada sve stvari postaviš ovako, ispada da se ne vredi baš truditi mnogo. Ali se trudiš i dalje. Valjda zato što sve to voliš dok IMAŠ i dok TRAJE. I zato što još uvek veruješ da ćes jednog dana svirati tu prokletu gitaru!