Jovana je opet probudio zvuk teškog disanja. Kao i uvek, nije mogao da utvrdi da li je u pitanju bio san, jer mu često pada na pamet da bi otežano disanje moglo dopreti i od njega samog, izazvano košmarima, snovima kojih se Jovan nikad ne seća. Kao i uvek, činilo mu se da je i dalje prisutno, kao da dopire iz dubine njegovog skaradnog tela, prazne ljušture koja je nesposobna za bilo šta danas, sem za disanje očigledno. Razmišljao bi konačno, razbuđenm o opsurdnosti besmisla. Svestan da je tehnološki višak među rafovima ovog starog uređenja, fabrike budućnosti, arhiva prošlosti, sadašnjica mu deluje apsolutno apsurdno. Nesposoban je da objasni pojavu vegetacije u kojoj se nalazi, nesposoban da se pomiri sa činjenicom da je beskorisna biljka koja čak ni ne ulepšava prostor, nego samo prerađuje prljavi vazduh. Relativno mlad, relativno pametan - više učen i načitan, sa dijabetesom koji mu jede organizam i flegmatičnim stavom prema opšteprisutnom, Jovan je statista na daskama života. Kako njegovog, tako i života uopšte. Sebičnost, egocentričnost, samoljublje urođeno čoveku je ono što usađuje ideju o pažnji koju pojedinac smatra da zaslužuje. Čovek je nesretan kada mu se ne posveti dovoljno ljubavi, pažnje, i smatra da je nesretan kada je predmet mržnje i prekora, ali očajan je, haotično bolestan kada je jednostavno nevidljiv. Mrtav je kada je bezličan.
    Kao i svake noći kad bi se budio ovako nemirno, Jovan je navukao crnu majcu dugih rukava, za par brojeva veće farmerke koje mu omogućavaju lakše kretanje, teške radničke cipele, rukavice od kože i naočare za vid. Na kraju je podigao svoj teški kaput sa dna ormara, tamno zelene boje, i posmatrao dugo u ogledalu svoj odraz, zadovoljan svojim izgledom. Kad bi izašao na ulicu, još uvek ne bi razmišljao o tome. Razmišljao je haotično, nesređeno – nekad o utakmici koju je gledao taj dan, ili o filmu koji ga je uspavao, o pogledima koleginica, nekad i mlađih kolega, o poslu, politici, seksu, nasilju... Nije imao ni jasno određen put, ali je verovao da će mu se put sam otkriti kad na isti naleti. Ne poput nekog otkrovenja, ništa slično, samo je voleo da misli da mu je put unapred određen i da ne treba da se trudi da ga kontroliše. Pušta korak, skoro beščujan niz dobro poznate pločnike, neprestano se osvrćući, posmatajući okolinu, ali prosto prirodno, ne odajući ikakav znak paranoičnog ponašanja. Čovek bi rekao da je zalutali putnik, na putu prema kući, razumno obazriv na sablasno pustim ulicama posle trećeg sata.
    Nekad je to žena, nekad mladić, nekad i odrasli ljudi, nije nikad previše razmišljao o ciljnoj grupi, tipu koji ga privlači. Jednostavno kada se približi dami u noći, noći kao što je ova, poslednja misao pre nastupajućeg čina je apsolutno neutralna, nikako povezana sa onim što će uslediti... Dok devojka baca cigaru, gazi je vrhom svoje cipele udarajući zvučno visokom štiklom o pločnik, on podiže pogled od mrežastih čarapa koje jedva prekrivaju modrice na nogama, kratke suknje koju navlači drhtavom, koščatom rukom, preko golog hladnog stomaka i skoro obnaženih grudi, do beživotnih usana, plastično crvenih, i upitnog pogleda: „Želiš nešto?“ ...Ono što u tom trenutku pokrene Jovana jeste potreba da je nazove imenom. Bilo to imenom majke, sestre, koleginice, susetke, najzad oseti krv koja mu ispuni lice, nalet besa i nezaustavljive snage, suze koje zadržava jedva i bol u grudima... I uspeva samo da procvili dok obavija ruke oko njenog vrata, spušta je na zemlju i zubima kida komad mesa sa njenog obraza. Dok je prokletnica još živa, nesposobna da vrisne, jedini je svedok užasa koji se srušio nad njom. On prelazi na usne, cepa ih sa lica ulagajući iskren napor, prosto se umarajući, dok se telo trese i cima prosto refleksno. Ne zadržava se na tome, otkidajući sitne delove ne troši ni vreme na žvakanje, kada mu se učini nešto neprijatnog ukusa zabaci glavu nagore i pusti da se vrelo meso spusti niz grlo. Sada već kažiprstom nervozno rovari po očnoj duplji, vadeći jabučice koje opet halapljivo trpa u usta, mljackajući glasno. Ne zaustavlja ga ni vrisak koji dopire iz dubine ulice, samo ubrzava proces. Nakon što lice postane samo nakazna kreacija, bez ikakvih mogućnosti da se u istom i prepozna nečije lice, okreće telo na stomak i čupajući kosu, visoko podižući mrtvu glavu, udara zubima i vilicom jadnice o topao beton, dok nije sasvim siguran da je čeljust pukla, dok ne čuje krckanje kostiju i lomljenje zuba. Ostatke guli o čvrste pločnike, pritiskajući ludački, da bi na kraju isto učinio i sa noktima, lomeći ih i mrveći...
    Još uvek u poletu, Jovan stiže kući. Kao i uvek, povraća dugo u toaletu iznad šolje, trudeći se da bude što tiši. Zatim sve stvari skida i ubacuje u veš-mašinu, odmah uključuje pranje, i dok se krv pere, on se tušira dugo, ne razmišljajući još uvek o onom što je učinio. Zube pere jednako dugo, pokušavajući da spere ukus, i dok je zora na pomolu, stvari ostavljene na sušenju, on leže natrag u krevet. Sablasno spokojan. Sam sebi priznaje da će svejedno utvrditi identitet jadne devojke, kao što su i svim žrtvama pre nje utvrdili, i da je sav trud možda i bespotreban... Ali zna isto tako da je ni otac ni majka neće prepoznati, niti prijatelj, niti bilo ko blizak. Neće verovati kada budu pozvani da identifikuju telo, neće dugo biti sigurni da li je to baš upravo ona... Nekad to i potraje pa jutarnje novine ni ne objave ime, niti sliku žrtve, čak ni inicijale. Ali preko cele naslovnice stajaće  „Kanibal“ kako ga štampa zove, i svi će znati za horor koji vlada njihovim ulicama, svi će pamtiti njegova dela dugo nakon što i njega ne bude. Slučaj će ostati u arhivi, i kroz sto godina će ga se opet neko setiti. Možda ga neki dostojan istomišljenik bude i kopirao... Kakva bi čast to bila...    
    Prosto zadovoljan, sa osmehom na licu, utonuće u san. Ovaj put miran, dug san. Maštajući o danu kada će njegovo pravo ime krasiti naslovnice, neopisivo živ, disaće smireno i ujednačeno...