-Pa, dobrodosla nazad, rece covek vodenih ociju. Nismo se dugo videli. Nadam se da je sve proslo u najboljem redu.-

 Brizljivo je namestao stolicu.

-Znas, ja zapravo nikad nisam ni sumnjao, ne da nikada nisam ni sumnjao, vec sam oduvek to cak i znao. Tacno tako draga moja. Ne, ne nemoj se meni smeskati tim podrugljivim malim osmehom, nema potrebe, ja odlicno znam tvoje misli sada. Kao sto sam ih zapravo znao i onda, a i posle onda. Znas sve je to ono moje, kako ti to kazes...znas onaj tvoj tako cuveni izraz..

Ma, nije ni bitno, pod ove stare dane covek cesto zaboravi prave izraze. Eh draga moja, da samo zaboravi izraze...- nespretno privuce stolicu blize - vec i nekada tako bitne stvari.- Glas se stanjivao. - Moram ti priznati da sam juce pokusao da se setim nekih stvari, nekih stvari iz mladosti koje su mi bile drage, ne nekih posebnih stvari, nego eto, prosto samo nekih ukusa, razumes me, slatkisa.-

Grimasa koju je ovom prilikom napravio nikako nije bila prikladna za ono sto je zeleo da kaze. Ali zar je to bitno, ona je razumela... Ona ga uvek tako dobro razume, bar on u to cvrsto veruje, a i ne zeli da veruje drugacije.

-Ali o cemu smo ono pricali...u poslednje vreme ne znam ni gde mi je pocetak ni kraj, a ja sam bas zeleo da...-

Gromoglasni kasalj ga prekide u pola recenice. Njene tople oci se zagledase brizljivo u starcvo lice. Kasalj je idalje odzvanjao u memljivoj sobici. Tako je hladno i vlazno ovde, no nije joj se jos uvek izlazilo van, napolju je bila stvarna vlaga i stvarna hladnoca, dok ovde, eto, samo tako izgleda. A bila je tu i jedna mala pec iz koje se probijao slabasni pramicak...ali uz truncicu maste dovoljan pa da se vec osecas toplije, a i ona fotelja, i pored par masnih fleka mogla se zakleti da je bila suva i topla.

Kasalj se stisavao...ta promena je probudi,starac je dolazio do reci...

-I...ovaj...da ja... ah prokletstvo, opet sam izgubio nit, zaboravio pocetak. Da, zaboravio sam pocetak ali ne i kraj. Znas kako obicno u nekim izrazima ljudi zajedno stavljaju pocetak i kraj. Istina, cesto tako cujem i sebe da kazem kako ne znam gde mi je pocetak ni kraj. A lazem draga moja. Istina je da ne znam gde mi je bio pocetak...cudno me gledas ali istina je...ti si jos uvek mlada tako da ti je to malo teze zamisliti, ali polako, sve u svoje vreme, kako kazemo mi starci, hee..

Mada to sada nije ni bitno, hteo sam samo da ti kazem onu drugu polovinu, da ne znam gde mi je kraj... Istina je da znam, to je jedino sto  znam u poslednje vreme, jedina stvar koju i ako zelim, ne mogu da zaboravim. Cudno, a bas neke stvari koje se naprezem da upamtim zaboravim.

Pa dobro draga moja zar te mama nije ucila osnovnoj kulturi? Ne, pretpostavljam da nije. Ali sve jedno, opet si zadremala a ja sam zeleo da ti kazem nesto jako bitno. Da, ovaj put je bitno. Bitno jer se tice mene a ne nekog drugog.-

Poviseni ton mu nikada nije stajao i on je to znao, a i ona. Ali i ono sto je izreceno tim tonom je bilo cudno.

-Da li je ovo bilo sebicno. Da pretpostavljam da jeste. Ali je iskreno govoreci bilo je i prirodno...oh tako prirodno. Mozes mi oprostiti, da, naravno da mozes, ti mi uvek sve oprostis. Pa, zar ovaj tvoj danasnji povratak ne govori sve.

Istina boli, i nje nismo cesto svesni, a istina je da se covek uzbudi kada prica o sebi, pa makar i neke trivijalne stvari, a kamoli nesto vece.

Znas, cesto cujemo imenice poput rodjenja, smrti, zivota, srece, nesrece...ali zapravo nijedna od njih nema ni trunke zivosti, ni trunke boje sve dok se ne udruze sa onom magicnom zamenicom, ja. Ooo, a kakvu samo zivost tada dobiju i kakve boje...kakva eksplozija boja, vatromet, ringispil...nista se ne moze porediti sa ovim sarenilom. No samo uz taj poseban sastojak, to – ja –, ove reci prestaju da budu mrtva slova na papiru, prasnjave reci i dobijaju tu posebnu magiju. Sve gubi i dobija smisao kada je Ja u pitanju.

No, draga moja ja te zamaram nekim starackim pricama, a ti mora da si gladna.-

Dok je pazljivo i lagano ustajao sa stolice, jer mu njegovi metalni delovi kostura nisu ni dozvoljavali drugacije pokrete, videla je da se priblizava razlog njenog dolaska. Umornim pogledom je otpratila starca do susedne prostorije. Mogla je praviti mu drustvo i tamo, ali jednostavno nije morala. Znala je da ce se stvari odvijati jednako i bez njenog prisustva.

Dok se ona trudila da ne misli na neophodnost ponovnog izlaska van iz susedne prostorije culo se komesanje, zveketanje....nista neobicno. Mogla je tacno zamisliti starca kako se krece po maloj kuhinjici, otvara i zatvara ormare, i cesce nego sto nesto vadi iz njih. Mogla je cak i savrseno osetiti memljivi ukus masnih zidova...cesto je mislila da bi mogla na njima naci vise hrane nego u starcevim kuhinjskim ormarima..Mogla je jos dosta toga, ali jednostavno nije morala.

Sedela je i cekala...

iskopah ovo jutros negde...pih