Glupi ja, opterećen prozom, dok mi pas spava pod nogama i diše nemirno, ali prirodno kako životinje i nepušači umeju. Krenem da patetišem sam sa sobom i svojom tastaturom. I da bih izbegao da me neko sad ovde, kao, shvata za ozbiljno počnem da pišem u stihu. Zaboravim se potpuno... tra la la!!!
I počnem da pevušim dok se nerviram oko tastature koja je nova i nema onaj veliki backspace. 

Uhvatim ja tako sebe kako govorim
da loše je stanje ovde - onde
da glupa je boja šala koji je u modi da se nosi
da smeta mi perut u kosi
da velike su bore
i moje i tvoje
da bolje je da pevamo u troje.

I tada se nadam da nešto ću doživeti luđe
od onog ludog
za koje kažem
TO JE MOJE!

Pa pod pritiskom priznam da je TVOJE
i ludo i luđe
i da tvoje je tuđe
da moje je tvoje
i da nema potrebe da govorimo u troje
pa ni u dvoje
i vraćam se na MOJE.

Pa opet traje tvoje
dok ne vidim svoje
pokušam u troje
pa u dvoje
kažem MOJE
čujem  TVOJE.

I celu stvar zabrljam sa malo proznog teksta dok se nerviram što sam propustio jedinstvenu priliku da mi Teofil Pančić bude simpatičan.
Teofile, oprosti mi što ime ti rimujem sa pedofile, došlo mi a... Boli me...
(Jel' te puno boli?)

Pušenje je odvratna navika koju posedujem i zato