Hotel „Bosna“ jutrom čvrsto spava.

            Spavaju gosti, ptice na granama, čistači cipela...

            - Duplu kafu... – zatražim od konobara Zoke.

            On se neispavano nasmeši i vrati u kuhinju.

            I sve je opet isto.

Kao da se svet ne menja.

I kao da nisam prošlu noć provela na milanskoj stanici čekajući ponoćni voz, posmatrajući kako u krilu Kubanke spava dete, umotano šarenom suknjom kao svilenim čaršafom.