Prava si, pravcata, jebena kukavica.
 Sediš tu, ispred mene, meškoljiš se u stolici i pricaš kako bi bio srecan kada ja ne bih samacki provodila dane. Kao uzgred, nabrajaš imena, ocekujuci da ce me neko dirnuti, da cu refleksno trepnuti.
A, ja na to popizdim. Poželim da iskocim iz vlastite kože.
 Znam da tako govoriš iz straha da to, ipak, necu uraditi, i onda se preznojavaš, vrpoljiš i sumnjicavo proucavaš moje lice.
A, možda je, vec, našla nekog...?
 I pocneš prebirati slike u glavi... Mene s njim na tavanu, kancelariji, autu, hotelu... Verzija mojih poza je, pretpostavljam, dovoljno da se i  najpametniji covek nacisto raspameti.
 - Dobro, idem kad si navalio! – izderem se, tresnem vratima i odjurim.
Ne stignem daleko.
 Hotel “Bosna” mi se, nekako,  uvek prepreci na putu.
 Zavucem se u najudaljeniji kraj bašte, praveci se da nisam videla nikog od poznanika. Ostavim suncane naocare na nosu i potegnem za nekim besplatnim primerkom dnevnih novina, iz kojih je, sigurna sam, još jutros istrgnuta stranica kulture.
 Procitam par stranica politike, pretrcim preko traceva, preskocim sportske strane.
 Imam osecaj da mi na uši još uvek suklja para od besa.
 Zar sam jedini idiot u krugu od hiljadu kilometara? Bar je švalera lako naci.
 Evo, bašta hotela je puna muškaraca. I da hocu, teško ih je izbeci.
 Društvo za susednim stolom je u veselom razgovoru. Još veselijem raspoloženju. Ovo ime je treca tura od kako sam stigla. Ako je i jedan od njih sposoban biti švaler, ja progutam svoj lajavi  jezik.
 Dva stola dalje, prijatelji s kojima svakodnevno pijem kafu. Prave se da me ne vide. Ocigledno je da sam nadrndana. Samo mi mahnu posle par trenutaka. I ja njima.
 Prijatelji su prijatelji. Znam im svima žene. Još bolje švalerke.
 Politicari nisu fela koja bi me zanimala. Imam jednog druga, davi me s politickim govorima. Kad osetim potrebu da ja njega udavim, izmislim hitan sastanak i zbrišem. Smešno je govoriti o necemu vecem.
 Stol pri izlazu je, takode, pun. Duga, crna kosa, pripada Mili Ðilasu.
Slikari... Obožavam ih. No, za njih je sve normalno sasvim nenormalno. Ne znam ni jednog da je ženu doživeo kao bitniju stvar od kista i platna. Toliko im i traje.                                                  Na suprotnoj strani sedi tip u zelenoj vijetnamci. Daleko od svih.
 Moja prijateljica kaže da tipovi koji se vole izdvajati iz društva imaju problem s velicinom spolnog organa. Malen im je. Ja volim verovati da su kuleri. Frajeri s idejom, koju vole cuvati za sebe.
Okrenu se.
 Po dozlucima “ala Lenon” prepoznah Miljenka Stojcica.
 E, jebi ga... Šta tražiti od književnika koji voli šah? Mislima mi proleti slika u smislu:
 - Stavi levu nogu na F-3, desnu na G-5...
 Pocnem se cerekati. Baš  u tom trenutku, on se okrenu i mahnu. Nošena osecanjem griže savesti, nasmeših se najslade što mogu. E, stvarno, nekada sam prava krmaca...
 Tip iz osiguranja mi opet namiguje. Pitam se da li bi tražio da potpišem polisu životnog osiguranja pre ili posle kreveta?
 Kuda god da pogledam, niko mi ne izgleda dovoljno sigurno da mi drži glavu dok povracam posle dobre pijanke. To je, valjda, maksimum poverenja kog mogu nekome ukazati.
 Platim svoju kafu i odem kuci.
 On se smirio. Ja odljutila.
 Gurnem glavu pod njegovu bradu. Zagrli me cvrsto. Ljuljamo se u mestu.
 Sva se slepim uy njegovo telo.
 - Bože, Bože, ko te toliko napalio... – promrmlja.
 Ponovi frknuh i zalupih vratima.
 Neke stvari, pretpostavljam, odolevaju životnim promenama.