Причам пре неко вече са другар'цом, жали се боли је грло. И наравно ту се помену опште познати народни лекови ('оди сине да бака то среди). Облог од ракије, наравно на првом месту. И то што гора ракија то брже помаже! Добила сам неком приликом од швеце лозовачу у пластичној флаши од по литре (зло у бочици!), некако се по који гутљај и попио (шта ће људи кад је нестало свега осталог - ковеле дај шта даш), и онда је незапажена стајала месецима у неком ћошку. Док ме није грло заболело. Тад се показала као иделано решење!

Настављамо дискусију и дођемо до закључка да је још боље кад се грло лечи и изнутра и споља. Ваља залити изнутра с неком добром ракијом (по могућству медовачом!). И тад се сетим и испричам јој како сам тако пре коју годину грдно погрешила у процени...

Болело ме грло наравно, дан пре тога сам шетала по кући са све облогом око врата (а ту ноћ и спавала и лагано удисала испарења). Изјутра, схватим да ми је у грлу, за разлику од претходног дана само 10.000 оштрих зубића који мељу ли мељу. Сетим се да има и неке медоваче у кући, и да бих баш могла да обложим и изнутра па шта буде. И свако мало, како прођем кроз кухињу натегнем гутљај из чоканчета.

За ручак, лосос са неким прилогом. Па није риба прасе! Не може риба без вина да прође (наравно заборавим да сам пре тога пила медовачу). Уз лососа који се топи у устима па све баш лепо клизи, к'о подмазано, омастимо брке мама и ја све наздрављајући са још по једном чашом вина! За срећу и у здравље!

И таман ту некако дође време за излазак, звали неки другари да се скупимо у Маршалу. Наравно кад сам стигла, на репертоару пиво(а шта би друго?!). Схватим ја у неко доба колико је сати, и да је мене ухватило пиће (збројим шта сам све пила) и пробам да кренем кући, ал' не лези Враже! Ту је тип који ме већ неко време мува (у датом тренутку га видим као ОК дечка), и не да ми да кренем док не попијем још једно пиво. После дужег натезања пристанем, али само под условом да ме прати кући (живи још на 5-10 минута од мене). Наравно претвори се на крају у два пива. Кренемо лагано кућама, и он мртав 'ладан каже да нема намеру да ме прати, уосталом живим на 5 минута шта ће па да ми се деси!? (изе'м ти бечку школу у млађих генерација)

Нема везе, није први пут да омашим. Идем кући и врзма ми се по глави:''Јео сам говна, баш тим речима, без мољења. Јео сам говна, радио сам то и то, јер сам био слеп поред очију!'' Стиже ми порука од пријатеља (као да ме је Сунце озарило), држим у једној руци мобилни и куцам одговор а другу руку држим дубоко у џепу капута и грејем је. Наравно не гледам куда идем (а тек што су који месец пре тога завршили са постављањем оних плоча по тротоару у Краља Милана). Запнем потпетицом о једну од оних ребрастих плочица за слепе и правац на главу! Устајем и почињем да се смејем као блесава, кад у том стаје такси испред мене, излази девојка, пита ме је л'сам добро. Кажем јој добро сам, ништа ме не боли, само сам потпуно идиЈотски пала. Угура она мене у такси, каже она је медицинска сестра, да одбаце они мене ипак кући. Ма нема потребе живим ту два ћошка даље, ал' не вреди, тврдоглава и крај. Оставе ме скоро код куће (поменула је да ради на Ургентном, а знам једну сестру оданде па ћу јој се већ некако одужити)... Коначно стигнем кући, и та ноћ да прође...

Сутра ме није болело више грло, народни лек учинио своје, само сам била мало мамурна.

Слатко се исмеја другар'ца, са повременим прекидима да се извини што се смеје. Ма кад размислим и мени је сад смешно, не треба да се извињава!

Ал' после нек ме пита неко зашто заговарам умерену конзумацију алкохола!