IZBORI, BOLAN, IZBORI...

Uopšte ne shvatam zašto ljudi ne vole izbore.

U Banjaluci su u nedelju, hvala Bogu.

Grad je okićen zastavicama, plakatama, ulicama nasmešeno šetaju političari sa svojim pristalicama ( reka ljudi, majke mi!), kordoni policije u novim uniformama, ma, milina ih gledati...

Koga god sretnem, upitam za zdravlje, pitam kuda žuri, uvek isti odgovor:

- Izbori, bolan, izbori...

Život na svakom koraku.

Na TV stanicama emisije o dobročinstvu ove ili one stranke.

Juče je bila emisija o političaru koji je samohranoj, nezaposlenoj majci sa sedmoro dece, (koja žive u jednoj, neomalterisanoj prostoriji), poklonio TV! Nov – novcijat! Kako da čoveka ne dirne u srce takva humanost...?

I svaki dan neka fešta. Trubači, limena muzika, dobošari... Penzioneri uživaju u predstavama, studenti zarađuju ( nekada i po deset eura dnevno!) deleći letke i svi se prepuste magičnom trenutku, zaboravljajući na nezaposlenost, bolest, iznemoglost...

I taksisti se obraduju. Vazdan se voze gradom u krug, okićeni pamfletima i slikama dragih im političara, trube, raduju se, dobiju koju litricu goriva, obećanje više.

Ono čemu posebno pridajem pažnju su slogani političkih stranaka.

Zapravo, radi se o čistom uživanju. Nirvani. Svršavanju na svakom koraku.

„ZA ČOVEKA NA RADNOM MJESTU“ (Svršavam).

„ZA BOLJU REPUBLIKU SRPSKU (Svršavam).

„ZA BOLJU BANJALUKU“ ( Ahhh...)

„BANJALUKA MOŽE BOLJE“ ( Triple action).

„ŽENU ZA PROMJENU“ ...

E, tu malo zastanem. Nisam sigurna da li je reč o sloganu ili nekom oglasu tipa: „Menjam ženu za kravu“ ili „Menjam ženu za dve mlađe“ ili, naprosto, „Menjam ženu jer mi je ova dosadila“...

Šta god da znači „ŽENU ZA PROMJENU“, ulovim sebe u beskrajnoj ekstazi.

Stoga, dobro se pripremite.

U nedelju su izbori.

Dan za svršavanje, kako god da okreneš.