NE PUŠIM VIŠE

            Da smo sve bliži evropskim integracijama, dokazuju i potezi našeg zakonodavnog  tela. Zabrana pušenja na javnim mestima je prisutna već godinama i  većinu nas podstakla  na razmišljanje o vlastitim  delima i posledicama istih.

            Valja priznati: vodeći krugovi naše države, ipak, misle na naše zdravlje! Šteta samo što zakon nije i prije stupio na snagu, jer mnogi nedužni ljudi svakodnevno stradavaju zbog (sram ih bilo) strastvenih pušača.

            Eto, uzmimo za primer prosečan dan, prosečne stanovnice ovog grada.

            Posle jutarnjeg buđenja, kafica i dve-tri cigarete, sledi spremanje dece u školu i nervoza. Svako dete ima svoje prohteve, a ona je tu da ih bezuslovno ispuni.

            Jednom detetu pucaju pertle na cipelama (a tek ih drugo dete nosi), drugome i same cipele.

           Starije hoće džeparac (kao da je neophodan), mlađe se tek sad setilo da mu trebaju dve marke za novi (naknadni) udžbenik.  Pošto prva komšinica ima samo marku,treba otrčati i do druge, jasno, i tu se ispuše dve-tri cigarete.

            Kada napokon kuća utihne, sledi buđenje muža. Njega treba buditi nežno, s kaficom, ne valja da čovek u traženje posla ide bez jutarnjeg rituala. I tom prilikom se zapali cigareta, pa i dve.

            Kuća sasvim opusti, vreme je da se i ženica pripremi za svakodnevnu rutu. Biro-tržnica-kuća. Ne treba reći, dve-tri su opet legle.

            U Birou za zapošljavanje gužva kao i uvek. Odgovor kao i uvek. Nerazumna pušačica će i tom prilikom dve-tri izdimiti. Što od dosadnog čekanja u redu, što od sreće što se videla sa školskim drugaricama. Biro je idealno i jedino stalno mesto za često sretanje prijatelja s fakulteta. Dakako, dobro su došle i socijalne ustanove, tek toliko da se ne zanemare stari znanci.

            Tada sledi odlazak na tržnicu.Tu se cigareta neće zapaliti. Ne daj Bože da padne pepeo  na neki od izloženih proizvoda! S onih pet maraka, predviđenih za ručak i večeru (ako pretekne), teško bi se namirila napravljena šteta. Dakle, na tržnici je uštedela dve-tri cigarete.

            Sa zakonom ili bez njega.

            Na ćupriji dobijeno, na mostu izgubljeno! Pred robnom kućom "Boska" vlada gužva. Nesretna nikotinska ovisnica će se zadržati da čuje na šta se žale vojni invalidi, civilne žrtve rata i majke poginulih boraca i nagonski posegnuti za torbicom iz koje vreba kutija s cigaretama.                              

            Prava nevolja je u povratku. Komšinica penzionerka nikako da shvati da joj kukanje neće sniziti cenu lekarskih usluga i lekova (što je pušila?), još manje grejanja i jaja (jedino njih od penzije  može da kupi). Dosadno ponavljanje penzionerskih priča, naprosto, prisiljava da se iskoristi smirujući efekat duvanskog dima.

            Priči se priključuje i komšija. Dobio je deložaciju. Kasno mu je da jauče. Nije trebao pušiti, imao bi para za stanarinu. Ili nije trebao izaći iz kolektivnog centra. Ima još mnogo ljudi po centrima, školama, dvoranama, pa im ništa ne fali. Mada, istini za volju, većina puši. Kako bilo, dve-tri se i tu zapale.        

            Kuća kao kuća. Ako se kuva supa, nema bibera. Za pasulj je malo paprike. Cigara za cigarom.                        

            Podne je, deca se vraćaju iz škole. Začudo, ne traže baš ništa. Možda su i ona svesna da se i ne nudi Bog zna šta.Uprkos svim upozorenjima, njihovo bezbrižno detinjstvo uporno ugrožava dim cigareta nerazumnih roditelja..

             Vraća se i muž. Dobio je posao. Doduše sezonski, no, posao je posao. U kući mir i tišina, od sreće će se zapaliti cigareta. Dve-tri neće, kutija se izpraznila. Nema veze, komšija je švercer, daće cigarete na “teku”, i onako mu nije sila za pare.   

            Eto naše slike. S evropskim integracijama ili bez njih, teško je našim sugrađanima objasniti da bi bilo mnogo lakše  da se reše, te, štetne i pogubne navike. Umnogome bi se smanjio rizik od kancerogenih i kardio – vaskularnih obolenja. Na taj način bi se rasteretile trošne bolnice, smanjili troškovi socijalnih ustanova i ostvario boljitak u svim oblastima života.

            Da ne pominjemo koliko bi se ulepšala naša slika i predstava zapadnog sveta o našoj disciplini i karakternim odlikama. Sreća što naš državni vrh zna šta radi kada smo, već, mi labilnog karaktera.              

            Nije na odmet ponoviti reči hvale i odati zasluženo priznanje našim dušebrižnicima.

            Još jednom se kroz konkretno delovanje zakonodavnog tela dokazuje da je ljudsko zdravlje najveći prioritet svake vlasti i države, pa tako i ove, naše.