Danas mi abnormalno prija poezija Milana B. Popovića.

ONA

Devojka čudnovatog pogleda

koji traje,

sklanjam isti u stranu.

Tvoje oči

posmatraju, promatraju

i ja sam tebe

prošao celu.

Diviti se

smelosti,

hrabrosti koja ne odmiče, uzmiče,

predaje se.

Ti nisi nikako.

Ti jesi,

drugačija.

Ja sam te,

ja bih ostao,

vozovi i dalje prolaze

ja odlazim.

Živimo u "Vreme brutalnih dobronamernika". Dobri ljudi, mogu da pomognu. Kako god. Imaju moć da pomognu. Da vam dozvole, ponude, daju vetar u leđa da budete ono za šta ste se školovali, odricali, mučili, za šta ste rođeni. Da steknete nešto. Krov. Cipele koje ne propuštaju. Prevozno sredstvo. Sve je to nešto što bi bilo normalno da svi imamo: gde da živimo, da ne hodamo bosi, da imamo nešto da nas preveze od tačke A do tačke B. Ali teško bez vetra, bolje rečeno promaje u leđa. U Krst(a). I tu je njihova moć. Nastala u zgarištima, ugašenim pogledima prognanih, preklanih, mentalno osakaćenih. Šta traže zauzvrat? Kako ko. Uglavnom ništa, koje kada dobiju polude. Od mene unapred imaju ništa. Duplo golo.

... Odgovori mi ako imaš hrabrosti izustiti reč.

Osećaš li težinu jutra, olakšanje ponoći.

Grliš li je brutalno, bludno, pružaš li joj ruke, duboko, srcima, prstima, široko?

("Odgovori mi ako imaš hrabrosti", Milan B. Popović)