Subota je posle podne, sredina aprila. Traba da radimo svirku u Backoj topoli i za 20 min se zavrsava proba posle koje treba da zurimo na zeleznicku stanicu da bi stigli na voz u 8 ili tako nesto. U tom trenutku smo imali vise problema, nizmo znali gde je Backa Topola, nismo znali put do kafica "Phanta Rei" u kome treba da sviramo, nismo imali para za voz, i stosta jos. Ja sam morao da odem ranije sa probe da obavim neka posla intimne prirode (WC), tako da sam kasnio na bus. Keva je po obicaju bio nervozan i insistirao da cemo zakasniti na voz, ali nismo preterano obracali paznju na njega. Mene i Gospodina je najvise brinulo pivo koje bi trebali da uzmemo pre ulazka u voz, ali ne mnogo, znali sam da nas u najgorem slucaju ceka omanja kolicina vinjaka, potajno smestena u mom levom unutrasnjem dzepu jakne. Usli smo u bus uvezbanom malverzacijom za koje je Keva ekspert, ali smo ovoga puta u kombinaciju ukljucili i Juniora koji je svoju ulogu odigrao savrseno. Vozac nije nista posumnjao. Kada smo sisli kod futoske, nastavili smo raspravu o tome koliko nam vremena treba do zeleznicke. Tu smo sreli nase dve, neko bi rekao i jedine, obozavateljke. Zacudilo nas je njihovo prisustvo jer su rekle da nece moci da dodju na ovu svirku. Objasnile su nam da su se uputile kod drugarice u cilju konzumiranja vece kolicine alkoholnih napitaka, sto je bilo njihovo uobicajeno podne u gradu. Tu su se nasi putevi razisli zato sto su one zurile da piju, a nama se zurilo na voz. Mahinalno smo krenuli peske, ali, na srecu, autobus je odma dosao. Konacno smo stigli na zeleznicku stanicu, i to 20 min pre polazka voza. I da bude jos bolje, sreli smo drugare sa kojima treba da idemo. Oni su vec bili naoruzani limenkama. Pozdravili smo se sa njima i pokusali da saznamo da li oni imaju bilo kakvu predstavu gde treba da idemo, gde se nalazi Phanta Rei. Naravno, nisu znali nista vise od nas, ali to nije bilo bitno. Gospodin i ja smo skoknuli po pivo. Predpostavili smo da ce dve dvolitre jelena biti dovoljne. Uzeli smo ih i uzeli smo ledeni caj za Juniora. Kasirka nije zurila sa naplacivanjem, izgledala je nezainteresovano za nasu zurbu. Imali smo dovoljno vremena, ali smo ipak pozurili na voz, sto i nije bila tako losa ideja jer smo stigli nekoliko minuta pre kretanja. Ako se ne varam, bilo je dva vagona. Mi smo bez ikakvog razloga , usli u prvi i gurali se do kraja drugog. Bilo je mesta na samom kraju, omanja "prostorija" sa izlaznim vratima i vratima od WC-a. Bilo nas je 9 i razbacali smo se po toj prostoriji i hodniku drugog vagona, jer u kupeima, naravno, nije bilo mesta. A nije nam se ni sedelo. Imperativ je bio sto brze stici u Topolu i sto manje para potrositi za taj put. Poceli smo da pijemo. I bilo je vec vreme. Nismo ni izasli iz Novog Sada a kondukter je vec bio na vidiku i brzo nam se priblizavao. Pomalo je licio na Roberta Prosineckog, falila mu je samo plava kosa i koji santimetar. Neko je predlozio da se svi zguramo u cosak ispred izlaznih vrata u nadi da nas kondukter nece videti. Ideja je bila cista ludost jer je taj manevar bio fizicki neizvodljiv, a i kondukter nas je vec opazio. Ali to nama nije predstavljalo problem da pokusamo. Sta li se tom kondukteru motalo po glavi dok nam je prilazio? Mogao je da vidi da tamo ima nekoga, mogao je i da cuje nas smeh, ali nikako nije mogao znati zasto se devet ljudi skupilo u tom cosku. Kada je dosao izgledao je smireno, shvatio je o cemu se radi. A mi smo pokusavali onako zgurani i nagomilani da se ponasamo kao da je to nesto sasvim normalno, kao da je sve u redu. Cisto reda radi, pitao je imamo li karte. Iako nije bilo potrebno, svi smo u glas rekli "Ne!". Tada je pocelo cenkanje! Ponudili smo mu vrlo nepristojnu sumu koju je, kao sto smo i ocekivali, odbio, ipak, pdmititi konduktera sa 100 dinara za 9 ljudi je krajnje bezobrazno. Posle nekoliko ponuda kesa, piva i ostale nature koju smo imalu kod sebe, pristao je da nas "pusti ovaj put". Kako sere lik! Do jaja je prosao, uzeo je kintu i boli ga uvo! Mnogi od nas su vec tada ostali bez kesa, a brigu o povratku smo ostavili za kasnije... mnogo kasnije. Meni je ostalo jos 100 kinti i neka sica. Taman za jednu Drinu Sarajevsku! Stajali smo pored prozora, pusili ono malo cigara sto nam je ostalo i gledali u oblacno nebo nadajuci se da nece biti kise, kada je Manjaca uocio prazan kupe. To je bilo strasno za gledati... Gurao je sve pred sobom a oko vrata mu je visila kesa sa limenkom, njegov izum bez neke posebne funkcije. Kada je seo pored prozora, zbog cega je i zurio, i ostali su seli. Ja sam ostao u hodniku, bilo mi je udobno, a i prozor mi je bio blizu. U kupeu je, pored nase pijane druzine, bio i jedan mladi covek. Pogledom nas je osudjivao, nije mu prijalo nase prisustvo, a mi smo se ponasali kao da on ne postoji, apsolutno smo zanemarili njegovu celokupnu egzistenciju u tom vremenu i prostoru. Tattoo je predlozio da odradimo probu u vozu, sto nas je prilicno razveselilo. Kako se ranije nismo toga setili! Dodao sam Gospodinu gitaru, i uzeo svoju. Po obicaju, prvih 10 min svako je svirao nesto za sebe dok se konacno nismo nasli na nasim pesmama. Niti se to sto mi sviramo culo, niti smo mi pazili da li dobro sviramo, bitno je bilo da se nesto radi i da se peva. Posto sam ja bio jedini u hodniku, primetio sam ljude koji nas posmatraju. Nije im smetalo. U kupeu levo od nas je bilo par devojaka koje su povremeno izlazile da zapale cigaru na prozoru. Fine devojke, ali nazalost, ne padaju na "sviram gitaru, u bendu sam i zato sam cool i sexy" fazon. Konacno, onaj mladi covek je izasao na stanici u nekom selu, tako da sam mogao da sednem. Mrak je poceo da pada. Tattoo nije mogao da dodje sebi od smeha kada je Manjaca poceo da prica kako bi bilo do jaja da povucemo kocnicu u slucaju nuzde. Dilema je nastala kada smo se pitali da li ona uopste funkcionise. Razni drugi predlozi kako da na najizopaceniji nacin zauvek unistimo i obescastimo sve sto se u tom trenutku nalazilo u nasoj blizoj okolini su izlazili iz ove "upadljive" persone , da se tako izrazim. Nama to nije smetalo, cak smo i razmatrali neke od tih predloga, ali Tattoo nas je sve sa nevericom gledao, ne znajuci da li se ovaj sali ili je ozbiljan. Nepovezane recenice su neprekidno letele, gluposti su se odvaljivale, pesme su se pevale... svi oni zanimljivi razgovori koje ni sa kim drugim, ni u kojoj drugoj situaciji ne mozes voditi. windows in the train windows in the train we are drunk in the train singing in the train i shit on the pigs face! primera radi... Posto je proslo vec dosta vremena od naseg polazka, i posto je pivo bilo pri kraju, zapitali smo se koliko smo blizu nase destinacije i da li smo je, ne daj boze, prosli! Pitali smo komsije iz susednog kupea. Svi su bili zbunjeni, kao da govorimo strani jezik, nije im bilo jasno sta pitamo. Da li je moguce da uopste nema komunikacije u ovom vagonu? Nismo imali izbora pa smo morali da se obratimo ljudima na stanici. Cim je voz stao, pitali smo prve prolaznike, koji su nas obradovali informacijom da je sledeca stanica u Backoj Topoli. Konacno, samo nas jos minuti dele od tog famoznog mesta. Da budem iskren vise nam se zurilo da kupimo jos piva nego da sviramo. Voz je stao! Stigli smo! Stanica je jako podsecala na onu u Karlovcima pa sam pomislio da smo usli u pogresni voz. Ali niko drugi nije primecivao ovaj zanimljiv fenomen. Zasto? Da li je euforija konacnog dostizanja cilja bila toliko jaka da niko nije mogao da primeti ovu neobicnu slicnost? Iako nas je podigla cinjenica da smo stigli u Topolu, sada je trebalo naci kafic, sto ne bi trebalo da predstavlja neki veliki problem. Mislim, kolika Topola moze biti? Stanica je bila pusta. Tu je bio samo jedan "vozdzija" koji je mahao i vikao na voz, valjda mu je govorio da moze da krene. Mogli smo ga pitati za pravac, ali niko nije hteo da ima posla sa sluzbenikom zeleznica srbije, a i cinilo se kao da nije odavde. Sisli smo sa pruge i usli u cekaonicu stanice koja je bila okrecena u neku prljavo-depresivnu, socijalnu boju. Bile su dve prostorije, popunjene klupama, po dve na svakom zidu. Na srecu, unutra su bila dva momka. Nosili su se u nekom modernijem, fensi izdanju, ali su pili "Apatinca" iz dvolitre, cime su automatski dobili nasu naklonost. Cinilo se kao da su tamo vec neko vreme i da su lokani gradjani, pa smo ih upitali za smernice. Objasnili su nam da treba da idemo jednom uskom ulicom napred i tu skrenemo levo. "Tu vam je centar.", rekli su. Prirodno, zakljucili smo da se jedno tako veliko i "popularno" mesto nalazi u samom centru ovog mesta, ipak, dva ovako dobra benda ne zasluzuju nista manje. Zahvalili smo se na pomoci ovim, na opste iznenadjenje, prijatnim momcima i krenuli smo. Kada smo svi, vrlo organizovano, jedan po jedan, mokrili iza stanice, odlucili smo da neki od nas treba da sacekaju Hippija koji bi trebao kroz koji minut da dodje po nas. Nisam bio siguran da li je on uopste znao da treba da dodje po nas. On je u Topolu dosao ranije da bi stigao da istovari i postavi opremu. Ili ici sa delom mase u neistrazenu teritoriju sa uputstvima dva pijana, ali vrlo prijatna lika, ili cekati prevoz koji mozda nikada nece doci. Ali pre nego sto sam i stigao da razmotrim obe opcije, pesaci su se vec izgubili u mraku male ulice iz koje treba da skrenu levo da bi stigli do centra. Bili smo pri kraju sa cigarama... Sivi auto se parkirao ispred nas. Bila je to neka vrsta karavana, ali vrlo diskretnog. Izgledao je malo, ali je bio vrlo prostranog interijera. Na srecu, to je bio Hippy u kolima. Bio je u zurbi, kasno smo dosli, sve je vec trebalo biti namesteno za svirku. Posle krace rasprave ko ce da sedi u gepeku, i na kraju, da li uopste ima potrebe da neko u njemu sedi, potrpali smo se u kola i krenuli. Na cosku male ulice i ove koja prolazi kraj stanice lik je muvao neku ribu. Ali dolazak u Phanta Rei je ipak bio na prvom mestu, tako da smo morali da mu zasmetamo. On nam je objasnio da kafic uopste nije u centru i da su nasi pesaci krenuli u pogresnom pravcu. Ljubazno smo mu se zahvalili i opicili dalje. Mesta u kolima vise nije bilo, tako da je najbolja varijanta bila da nas Hippy odbaci do kafica i da tek onda ode po njih. Isli smo nekim bulevarom, vrlo je moguce da je to bila glavna ulica, kada smo odjednom skrenuli na neki neosvetljen i zabacen put. "Ne seri da sviramo u ovoj vukojebini!?" culo se iz kola. Istina, bila je to vukojebina, na krajnjoj periferiji mesta. Ulica je bila mracna i pusta, pored puta su bili drvoredi oraha i jos nekog seljackog voca. Ispred svake kuce je bio betoniran ulaz, i mogla se videti kud koja drvena klupa, homemade varijanta. Pravi onaj penzionerski kraj u koji odlaze ljudi kad napune 80 godina i zele da se odmore od svega. Tu, na samom kraju ove odvratno mirne ulice nalazio se Phanta Rei. Konacno smo stigli! Celo mesto je spolja izgledalo kao rusevina nekog dvorca, kao ostaci neke uvrnute moderne civilizacije kojoj je ovo mesto poslednje utociste. Sve je bilo napravljeno od neke stare, jarko crvene cigle. Na prednjoj strani ove rusevine su, tamo gde bi trebali biti prozori, u neonskim bojama bili naslikani razni nepoznati oblici i motivi, kao oni na psihodelicnim tehno zurkama. Enterijer je bio zastrasujuc. Ovo je mesto na koje vas roditelji upozoravaju da ne idete kada ste mali. Sa desne strane se nalazio ulaz koji dosta podseca na ulaz u katakombe petrovaradinske tvrdjave. Dali smo Hippiju pare za Drinu i uputili smo se unutra dok se on vracao po nase pesake. Iza masivnih drvenih vrata nalazio se uzani hodnik. Sa leve strane je bila uzidana klupa presvucena nekom kozom. Ili je to bio meblo... Hodnik je bio kratak i prilicno osvetljen i jedini put je bio ici levo pod pravim uglom do jos jednih masovnih drvenih vrata. Iza njih se nalazi glavna prostorija. Normalnim ljudima, kad udju, bi verovatno zapala za oko visoka bina sa leve strane, ali ne i nama, nas je ocarao predivni kameni sank koji se polukruznom putanjom prostire preko cele desne strane. A sa leve strane, kod samog ulaza nalazio se jedan poseban, vrlo zadimljen prostor. Celo mesto je bilo slabo osvetljeno, ali ovaj deo je bio posebno mracan. Svetlelo je samo jedno malo crvenkasto svetlo. Tu je sedeo Gazda koji je pusio lulu sa nekim izuzetno mirisnim i opustajucim duvanom na koji je mirisalo celo mesto. Desno, odmah pored samih ulaznih varta se nalazio uski prolaz za gornji sprat, takozvani separe, a iz separea se drvenim, jako nestabilnim stepenicama moglo doci do VIP loze. To je bila okrugla prostorija, sa okruglim stolom. Sa strane su bile neke police sa gomilom otpada i nebitnih stvari koje je tu neko ostavio. Kutije cigara, pivske flase, pepeljare i upaljaci su bili nezabilazni ukrasi ove prostorije. Sa zadnje strane se nalazio veliki prozor koji je bacao pogled na "dvoriste". Dvoriste je bilo velicine glavne prostorije, ali je bilo prepuno krsa, smeca cigli. Neki zidovi su nedostajli, nije se video kraj ove rusevine. Kao da se prostire kilometrima. Sto smo dublje ulazili u ovo mesto sve smo vise novih zanimljivih stvari primecivali. Najvise me je iznanadila skulptura glave Master Yode na najvisljem postolju prednjeg zida. Kada se udje dublje, sa leve strane, posle sanka, se nalazi jos jedna manja prostorija sa stolom u sredini i foteljama okolo, jako udoban deo. Odatle se moglo doci do WC-a, a tu se nalazio i izlaz na dvoriste. Iznad nas su visili lanci, stepenice, grede, osecas se kao u nekoj tamnici. Seli smo i narucili smo pivo, a Junior je po obicaju uzeo guaranu... Hippy se pojavio sa nasim pesacima i bacio se na namestanje opreme, dok su se ovi, kao i mi pre nekoliko minuta, upoznavali sa neobicnom prirodom ovog mesta. Pomogli smo koliko smo mogli, bolje receno, koliko smo znali, ali Hippy je uglavnom sam podesio opremu za sviranje. Imali smo problema sa bass pojacalom (riknulo je) ali smo nasli nacin da prevazidjemo taj problem. Sve je bilo spremno za svirku, samo je trebalo sacekati startno vreme i masu da se pojavi. Imali smo slobodnog vremena. Keva je, odkad je stigao, kukao da je gladan i da mora da jede. Nije bio jedini tako da smo ipak otisli da "bacimo has". Razume se, kada smo izasli, morali smo da prodjemo kroz onu pustu ulicu. Neverovatno, nigde nikog, kao da su svi na placenom godisnjem odmoru, ne svetle cak ni svetla u kucama. Izasli smo na glavni put, gde se mogao vec videti kud koji covek. Uspeli smo da pobrkamo trafiku sa hamburgerijom, sto u to vreme i nije bilo cudno, ipak smo poceli da trosimo konzumaciju u kaficu. Uocili smo ispred nas dve izrazito zgodne devojke, znaci stikla, sminka, minic, sve u fulu. Bile su mlade, nase godiste, mozda godinu, dve starije. Instinkt nam je, kao i svakim drugim muzjacima homosapijensa, nalozio da krenemo za njima. Mislim da su pokusale da nam umaknu, al smo ih dostigli na semaforu. Gospodin im je prvi prisao, sto se moglo i ocekivati, i ljubazno ih upitao za put do najblize hamburgerije. Bile su hladne i vrlo nezainteresovane za nas problem pa su nas zato odjebale, onako fino, damski. Uz nase glasno negodovanje, presle su ulicu, uopste ne obracajuci paznju na nas i usle u crni pezo, onaj novi, veliki, mislim da je 607... Nisam bas siguran. U kolima ih je cekao neki mator i celav lik, u fazonu trenerka stil koji nije skidao pogled sa nas. Skrenuo je u ulicu napred, i dalje nas gledajuci tim uzasnim pogledom koji je govorio da ce se upravo desiti neka "drive by" varijanta od koje, na nasu srecu, nije bilo nista. Nastavili smo nasu potragu. Preko smo naisli na par penzionera, baba i deda su u pitanju. Oni su starosedeoci, bukvalno, i logicno je da bi oni trebali znati gde se ovde moze jesti, a prilicno nam se zurilo jer je Keva postajao sve gladniji, a kada je gladan nije bas najbolje drustvo. Penzioneri su bili ljubazni da nas vrate putem kojim smo dosli, rekavsi nam da smo prosli pored hamburgerije. Da li je moguce da smo se toliko napili? Al Junior nije pio, kako on nije skontao... Krenuli smo nazad, sumnjajuci u informaciju koji smo dobili. A i zasto bi matori ljudi lagali, oni bar nemaju razloga da lazu, njima je svejedno.Nismo presli neki dugacak put, ali cudno je koliko nas je mrzelo da se vracamo. I napokon! Levo od mesare se nalazila neka rostiljnica/kafic. Nesto tipa Obelix na Telepu. Pored je se nalazio neki prolaz koji nam se cinio kao ulaz tako da smo krenuli unutra. Ali to nije bio ulaz, ne znam sta je to bilo, ali tu su se nalazili ljudi u odelima i zene u haljinama. Bili su pijani sto je prilicno zanimljivo za videti kada su ljudi u svecanoj odeci u pitanju. Nismo se bas prijatno osecali u ovoj grupi ljudi, a poslednje sto treba ovako ukusno odevenim ljudima je gomila pijanih pankera koja ne zna gde se nalazi. Kada smo videli mladu i mladozenju shvatili smo da se nalazimo na mestu na kojem ne bi trebali da budemo. Kada smo izasli, uocili smo da su nam promakla glavna ulazna vrata u ovaj objekat koji se bavi prehrambenim delatnostima. Cinilo se da nas zdrav razum ilogika polako napustaju, sto svakako znaci da Apatinska pivara i fabrika alkoholnih napitaka Rubin iz Krusevca obavljaju izvanredan posao. Usli smo u prostoriju prepunu ljudi, svi su sedeli. Mirisale su pljeskavice. Brze bolje smo pozurili do sanka da narucimo hranu, jer je Keva bio sve nervozniji. Priso nam je kuvar i trazio nasu narudzbu. Bio je debeo i obucen u belo, imao je krvavu kecelju, sto nas je na trenutak zabrinulo, i kuvarski sesir. Nije skidao osmeh s lica. Svi su uzeli po pljesku, ja i Junior cemo podeliti jednu a za Manjacu smo uzeli jednu sa ljutom paprikom, samo sa ljutom paprikom. Sta ces kad covek voli ljuto. Posle 20 minuta cekanja na hranu, sada je bilo neophodno platiti ovu izvrsnu gozbu tako da smo poceli da skupljamo pare. Ovo je uvek neprijatna situacija za sve nas, pa i za sve prisutne, zato sto uglavnom nemamo velike kolicine novca, a i to sto imamo je sve u novcanicama od 10, 20, a ponekad cak i 50 dinara. Pare koje smo skupili smo nabacali na gomilu, na sredini stola. Cinilo se kao omanje bogatstvo, ali je tu bilo jedva dosta za nase pljeske. Ne brojeci, nasmeseni kuvar je pokupio nasu gomilu novaca i pozeleo nam prijatan obrok i kvalitetnu svirku. "Kako prijatan covek", pomislih u sebi. Nismo zeleli da jedemo u ovom nepoznatom okruzenju tako da smo odlucili da jedemo na putu do lokala. Kada smo izasli cinilo se da je svima u hamburgeriji bilo dosta opustenije i lakse. Na putu do lokala primetio sam da su imena svih prodavnica napisana na Madjarskom jeziku. Kada smo se vratili, cekali su nas neki, sasvim novi problemi. Na prvi pogled se cinilo da je sve OK, svi su pili pivo i zabavljali se, jedino se Hippy nervozno motao po bini i nervirao zbog necega. Naime, bass pojacalo je riknulo (opet), kao i bass gitara, i nije bilo nacina da se bilo koje od ta dva osposobi. Mi bi tu mozda i pomogli stogod, ali nase poznavanje opreme bilo je nezavidno, i s obzirom na nasu ulogu u ovoj svirci, prilicno sramotno. I tako je Hippy, dok smo mi dangubili, na kraju odlucio da bass gitaru poveze na ozvucenje, sto je bilo jedino izvodljivo resenje u tom trenutku. Sada je sve bilo spremno za svirku, i mi smo trebali prvi da sviramo. Ali ne, osecali smo da jos uvek nije pravo vreme za sviranje, nesto nam je falilo... Narucili smo novu turu piva. Osim Juniora, svi smo spili. Gospodin me je negde u to vreme podsetio na skrivenu cuturicu sa vinjakom u mom levom unitrasnjem dzepu jakne tako da se i on nasao na nasem repertoaru. Pili smo ga krisom ali ubrzo je nasa tajna bila otkrivena tako da smo ga podelili sa svima. Cak i sa Manjacom koji je poznat po tome da nije ljubitelj vinjaka. Tada je pocela prava borba, uticaj alkohola se video na nama a i mi smo taj uticaj veoma dobro osecali na sebi. Sve je postajalo usporeno i mutno, a lokal nam se cinio sve zanimljivijim. Posto smo sada imali slobodnog vremena odlucili smo da ga jos malo istrazimo. Kada sam krenuo u potragu za WC-om naisao sam na jednog visokog, mrsavok coveka. Bio je Madjar ali je tecno govorio Srpski. Kada sam se upoznao sa njim, poceo je da mi prica kako mu je drago sto smo dosli u Backu Topolu i kako bi voleo da cesce dolaze fini momci kao sto smo mi. Pricali smo o svemu, o Topoli, o Novom Sadu, o muzici, o svirkama, klasican razgovor dve pijane osobe, ali je sve imalo smisla, svaka recenica. Secam se da mi je rekao da njegova majka drzi kafanu i da me je pozvao kod njega na pivo. Moracu to zapamtiti sledeci put kad dodjem tamo. Posto smo nazdravili odlucio je da mi pokaze dvoriste i da mi isprica Gazdine planove za njega. Dvoriste je bilo levo od WC-a, odma preko puta, ali nisam mogao propustiti ovakvu pricu. Usli smo u dvoriste. Uzas koji sam tada osecao nije moguce opisati. A ni alkohol nije pomagao... Bilo je potpuno mracno, videle su se samo konture. Objasnjavao mi je da ce to biti basta lokala, pokazao mi je i gde ce biti terasa i stepenice ka terasi. Pokusavao sam da razumem ovu konstrukciju ali mi se sve cinilo kao veliki zamrseni lavirint. Nije mi bila jasna njegova ideja. Pitanje je bilo, da li je on toliko pijan da ne moze da objasni ili sam ja toliko pijan da nisam u stanju da shvatim. Ali to nije vise bilo bitno. Alkohol znatno povecava interesovanje ljudi za stvari koje su u tom trenutku potpuno nebitne ali kao i sve ostalo, ovo interesovanje ima svoje granice. Vise nisam mogao da slusam ove price. Vrlo diskretno (kao i uvek) sam se izvukao iz ovog vrtloga prici i ideja, nazdravio sa covekom i uputio se u potragu za ostalim clanovima benda. U delirijumu uma sam setao po lokalu, neprestano sam nalazio nove stvari i nove prostore ovog mesta. Usput sam cuo neke uvrnute price, kako je Manjaca pisajuci jurio ostale u VIP sobi i kako je tamo sada veci haos nego sto je bio. Informacije su se gomilale, pitanja su se postavljala, ali odgovora nije bilo. Jedina logicna stvar za uciniti u ovom trenutku je bilo sviranje. Sam od sebe, nicim izazvan sam otisao i uzeo da sviruckam gitaru. Ne bi bilo lose ponoviti neke pesme, za svaki slucaj, pomislih. Ljudi su prisli i slusali. Gospodin mi se nesto kasnije prikljucio na drugoj gitari. Svi su se obradovali zato sto vec dosta dugo cekaju da svirka pocne, i sa dosta entuzijazma su pozdravili ovo nase sviruckanje. Svirali smo corbu, elvisa kurtovica, pa cak i van gog, sve ono sto mladi vole. Ali sada ne bi imalo smisla ostaviti instrumente i otici po sledece pivo. To vise nije dolazilo u obzir zato sto su svi jedva docekali da se popnemo na binu, pa nam ne bi tek tako dali da sidjemo sa nje. Pa, sto se mora, kazu da nije tesko... Pozvali smo Juniora i Tattoo, namestili zvuk i poceli da sviramo. Deo u kojem mi i drugari sviramo necete imati zadovoljstvo da procitate u ovom tekstu zato sto je to najnezanimljiviji deo cele ove price. 5 ljudi na bini je nesto sto je najbolje uzivo doziveti. Tako da cu odma preci na desavanja posle svirke. Drugari su sisli sa bine, i sve u svemu, svirka je bilo dobra, i jako dobro su svirali. Cestitali smo jedni drugima na dobro odradjenoj svirci. Manjaca je u medjuvremenu zaspao pored sanka. Hteli smo da popijemo jos koje pivo ali smo iz nekog razloga zurili na voz, iako nismo imali pojma kada krece. Ali mene i Gospodina to nije uopste brinulo, pa smo mi narucili jedno hladno. Gazda je bio nervozan i insistirao je da sto pre spakujemo opremu jer "treba da mu dodju neki ljudi na after-party iz nekog drugog, lokalnog kafica". Sve je to zvucalo zbunjujuce i komplikovano, tako da smo poceli da se pakujemo, ne zeleci da znamo detalje ove sumnjive manipulacije. Jedno po jedno, trebalo je rastaviti svu opremu i sve dovuci i sloziti u kola. Kapacitet auta me je iznenadio, i uspeli smo sve da vratimo. Sve je bilo spremljeno, pivo je bilo pri kraju, uslovi za odlazak su bili savrseni. Jedino se jos trebao uzeti kes za prevoz od misterioznog gazde. Ovaj posao, u nasem slucaju obavlja Keva pa smo ga pustili da odradi ono u cemu je najbolji. Svi smo stajali napolju kada je usao. Nije ga bilo oko 10 minuta, i onda je izasao. Videlo se da je nervozniji nego inace i da mu nesto nije po volji. Poceo je da vice i mase rukama, sto nikako nije bio dobar znak...Koliko sam ja u tom trenutku razumeo, gazda je u kasi imao malo para, taman onolika da pokrije Hippyjev benzin, tako da sada mi sami treba da platimo voz kuci. A to me ni najmanje nije brinulo, zato sto mi para vise nismo imali. Hippyju smo dali kes, sto je bilo i jedino sto smo mogli uciniti za njegov trud i cimanje i sve sa nervoznim Kevom smo se uputili kroz dugu i mracnu ulicu penzionera ka zeleznickoj stanici. Posto piva nismo vise imali, sto je u neku ruku i dobra stvar s obzirom na nase stanje uma u datom trenutku, popili smo poslednje kapi vinjaka iz mog levog, unutrasnjeg dzepa jakne, tek toliko da nas "odrzi u zivotu". Bili smo umorni, mesto je bilo umorno. Vukli smo se kao najgore vucibatine, umrtvljeni od umora i alkohola, a svaki napor se cinio beskorisnim i preteskim. Celu ovu apatiju je naglo prekinuo Keva glasnim uzvikom : "Jebote!.... Pa zaboravili smo Manjacu!" Situacija je bila ozbiljna, lik je mogao ostati tamo spavajuci, mogao se probuditi tek sutra i sta bi radio? Bio bi sam u Basckoj Topoli, bez para i bez ikoga. Ali iz nekog, meni i dalje nepoznatog razloga, to je bilo nesto najsmesnije sto se desilo u celoj ovoj godini. Cela situacija je bila smesna kao onaj prvi vic o Cak Norisu koji si cuo. Posto smo se dobro nasmejali i zamislili sta bi se desilo da se Keva nije setio da smo ga zraboravili, Gospodin mi je ostavio gitaru i skoknuo po njega. Na srecu bili smo na samom izlazu iz ulice "Krkobabicevih" pa nismo bili daleko od lokala. Mi smo nastavili da setamo. Tema razgovora je bio put do stanice, i svako je imao svoju verziju. Na kraju smo se slozili da idemo "Beogradski", samo pravo. Kada smo stigli do "one" hamburgerije videli smo Manjacu i Gospodina kako dolaze. Manjaca se prilicno dobro drzao, sirio se po putu, podrigivao i vikao, kao da je sve u redu. Cak je i njemu bila smesna cinjenica da smo ga zaboravili. Hodali smo i prolazili ispred prodavnica, pekara, butika, dragstora, restorana. Sve je bilo zatvoreno, sto i nije cudno s obzirom da je 3 sata ujtro. Manjaca je bacao zanimljive komentare celim putem, kao i uvek, i put nam je bio zanimljiv. Ali mladi Tattoo se narocito zabavio jer do sada nije imao priliku da se susretne sa ovakvim smislom za humor u kojem se koriste reci i izrazi u formi u kojoj ih nikada niko, ni u kom slucaju ne bi upotrebio. Mislim da su na ovome putu izgovorene neke recenice koje niko do sada nije izgovorio. Prolazili smo pored nekog narandzasto- belog super marketa koji je na prozorima imao slike zene sa decom, muskarca sa korpom i pastira sa povrcem. Prilicno uznemirujuc prizor, za sve nas. Mislim da se zvao Gomex. Isto to se otvorilo u centru Adica, verovatno u sklopu velikog lanca supermarketa. Za sad su vrlo jeftini, ali verujem da ce poskupeti uskoro, kao i svi drugi kapitalisti. Ali, da se vratimo ne pricu. Neko je rekao da bi sada, bas kod ove radnje trebalo skrenuti desno umalu ulicu, koja bi trebalo da vodi do stanice. Setio sam se te ulice, tu smo pitali onog lika s ribom za put do lokala. Verovao sam da je to pravi put. Kada smo skrenuli, Manjaca je, na neciju provokaciju, ne mogu ad se setim ciju, poceo da trci kroz tu ulicu... Da! Zaleteo se da obori Kevu! Stio sam se... Mahnito je mahao rukama i ispustao zvuke ludila i besa iz sebe. Izgledao je nezaustavljivo, sve dok se nije odbio od Keve i prosuo svom svojom duzinom po asfaltu. Ovo je prilicno fascinantan sluca uzimajuci u obzira da je Manjaca duplo krupniji od Keve. Valjali smo se od smeha, bukvalno. Na srecu nije bio teze povredjen, dve, tri ogrebotine. Prepricavajuci ovaj nemili dogadjaj, nastavili smo da idemo kroz usku ulicu prema stanici. Put se cinio beskrajan, a setnja je postajala neizdrziva, ali konacno smo stigli. To je bila ona zeleznicka stanica na kojoj smo sisli kada smo bili sretni, odmorni i zeljni svirke, a sada smo na tom istom mestu sa potpuno suprotnim osecanjima. Instinktivno smo seli iza stanice i naslonili se na zid. Ja sam ipak odlucio da malo prilegnem, trebalo je cuvati snagu za povratak. Primetio sam da su se neki od drugara odvojili i stali u krug, sto moze da znaci samo jedno. Cela situacija je podsecala na pesmu "One toke over the line" od Brewer-a i Shipley-a koja mi se u tom trenutku motala po glavi. Ustvari, ova pesma savrseno opisuje nase stanje svesti toga trenutka. Lezali smo tako neko vreme dok Tattoo nije dosao do jednog vrlo logicnog zakljucka, Mogli bi uci unutra, rekao je. Zanimljivo je kako nikome to nije palo na pamet, da li je moguce da smo bili toliko onesposobljeni? Ili mozda prosto volimo da visimo napolju. Kada smo usli, sve klupe su bile slobodne, samo je na jednoj spavao jedan prljavi gospodin. Glavu je naslonio na prljavu torbu i bio je miran. Njegov smrad se osetio na samom ulazu. Zaudarao je na pokvarena jaja i vegetarijansku hranu. Na srecu, bilo je dovoljno mesta da svi sednemo, sto smo i uradili. Unutrasnjost stanice je bila koliko, toliko osvetljena sto nam je pomoglo da se razbudimo iz nase ucmalosti umora. Keva je odjednom dobio izrazitu zelju da svira gitaru, i iako nisam bio odusevljen tom idejom, dozvolio sam mu da se posluzi mojom. Stavio je kais na nju i poceo da skace po celoj stanici i da peva kojesta sto je bio vrlo osvezavajuc prizor. S vremenom mu je i sviranje dosadilo pa je odlucio da se posveti ucenju za ispit iz matematike koji bi trebalo da polaze kroz par sati. Nejasno je odkud mu uopste papiri sa zadacima u ovom trenutku u prostoru i vremenu, ali on ih je ipak imao kod sebe. Ja i Gospodin smo bili okrenuti jedan drugom ledjima, i ovako naslonjeni smo pokusali da zadremamo i povratimo bar malo energije, ali to nije bilo moguce, ne u ovakvoj situaciji. Okrenuli smo se razgovoru sa ostalim clanovima ove umorne druzine. Pricali smo o svirci, o fantasticnom ambijentu lokala, raspravljali smo vreme dolazka voza (neko je pomenuo 3:40 kao vreme dolazka), cak smo raspravljali o poreklu "uspavane lepotice" pored nas i razlozima njegovog sve nepodnosljivijeg smrada. Vreme je brzo prolazilo, i za tren oka je bilo 4 i 10 kada se voz konacno pojavio na stanici. Nasoj sreci nije bilo kraja i brze bolje smo pozurili da zauzmemo mesto za povratak u Novi Sad.Od tog mesta nije bilo nista... Kada smo usli, svi kupei su bili zauzeti tako da smo se nasli na istom mestu na kojem smo bili kada smo dolazili, ispred klozeta. Smestili smo se na taj mali prostor i nastavili razgovor. Brige oko konduktera nas nisu mucile zato sto para nismo imali, ne racunajuci sitnis po dzepovima, a voz smo cekali satima tako da nije bilo te sile koja bi nas sad mogla izbaciti napolje. Pa kada je kondukter konacno dosao nismo mnogo obracali paznju na njega i na ono sto govori. Ignorisali smo njegovo postojanje do granice nepristojnosti. Trazio je karte, trazio je pare, ali mi od toga nista nismo imali. Posto smo videli da kondukter ne zna o cemu se radi, rekli smo mu u kakvoj smo situaciji, i na opste iznenadjenje, razumeo nas je. Cak nas je uputio u slobodne, ili poluslobodne kupee gde bi mogli da sednemo i odmorimo se. Stvari su pocele da idu na bolje. Koliko me secanje sluzi, ja sam bio u kupeu sa Tattoom, nekim ponzionerom a ispred nas je sedele devojka na cijim je grudima spavao, predpostavicemo, njen momak. Jer ako je brat u pitanju, onda je bolesno, a ako je poznanik, onda nema smisla. Imala je majicu na crno bele vodoravne linije i dugu kosu i ... i to je izgleda jedino sto sam primetio. Ali uzimajuci u obzir da je bio mrak, i da mi nista drugo u kupeu nije privuklo paznju (logicno) i to je sasvim dovoljno. Tokom celog puta nismo nista ni pricali, ni radili, samo smo sedeli i besramno gledali u grudi ove, prilicno obdarene, devojke, sto je doprinelo tome da nam ceo put jako brzo prodje. Cinilo se kao par trenutaka kasnije kada je Manjaca prosao ispred naseg kupea i viknuo, Ei, stigli smo bre! Olaksanje koje smo osetili je bilo cisto blazenstvo. Velik kamen nam je pao sa srca. Konacno smo u Novom Sadu, konacno smo kuci! Kada smo izasli iz voza, lagano smo krenuli ka glavnom ulazu u stanicu. Ispred smo se dogovorili gde i kako ce ko da ide. Posto je 5 sati vec uveliko proslo, autobus broj 6 linije Adice-Podbara je bio u svom radnom vremenu pa samo Keva, Manjaca i ja odlucili da idemo kuci, i citiram Manjacu, "da stejimo, povracamo i odradimo neki dobar vaam!" Keva i ja smo se slozili sa ovom idejem, tako da smo se pozdravili sa ostalima i zaputili se ka futoskoj pijaci. Opcija da cekamo autobus do futaske pijace je postojala ali nije dolazila u obzir jer bi zaspali na licu mesta, cim sednemo na stanicu. Ipak, ne bi bilo lose prosetati malo. Vreme je bilo lepo, svanulo je. Hrana i krevet je sve o cemu smo mogli da razmisljamo. Svako je pricao sta ce da jede kad dodje kuci, i ko ce vise da spava. Keva, s druge strane, nece spavati uopste, u 12 sati ga ceka ispit za koji i nije nesto preterano spreman. Neki od kafica su vec bili otvoreni pa smo zastajali ispred svakog sa televizorom da vidimo koja je utakmica na programu i koji su rezultati. Ipak je Manjaca stari kladionicar i ne moze tek tako da prodje pored nekog sportskog dogadjaja a da ne baci pogled na rezultat. Grad je bio prazan, tek se ponegde nalazio po koji penzioner koji je uranio da kupi prvi hleb iz pekare. Kada smo stigli, na stanici je bilo malo ljudi, neki su isli na posao, neki se vracali, a neki su bili kao i mi, umorni i ko zna gde su bili. Seli smo na stepenik ispred one kladionice i cekali. Vise i nismo imali o cemu da pricamo, a nismo ni mogli. Sve sto smo zeleli je da sto pre stignemo kuci. Na srecu, autobus je brzo dosao, i bio je skoro prazan. Dvoje starijih ljudi napred i jedan mladic u sredini. Keva opet nije platio kartu koristeci neku od svojih dobro uvezbanih prevara. Seli smo iza, na sam kraj autobusa. Ceo nas razgovor se tada svodio na ispustanje krika umora i ocaja. Sedeli smo tako i jaukali celim putem, sve do Telepa. Manjaca je prvi izlazio, ustao je kada je autobus vec bio nadomak stanice da vozac ne bi presisao ovu stanicu, kao i vecinu prethodnih. Pozdravili smo se sa njim i produzili do sledece. Na sledecoj stanici, kod skole je Keva izasao. Kada je izlazio, bacio mi je zabrinut pogled, ali je na kraju sve bilo u redu, polozio je ispit, a kasnije tog dana smo i popili u to ime. Ostao sam sam, a silazim tek za 5 stanica. Setio sam se da imam mp3 u dzepu. Do jaja, pomislih, bas ono sto mi treba. Raspleo sam slusalice i pustio muziku. Krenuo je Exploited, ali nije pomogao. Umor je vec dostigao svoj vrhunac, pa sam na 2 stanice do kuce, lagano i pre vremena utonuo u san..