Дуг ред је полако цурио поред приколице камиона. Кад сам дошао на ред тутнуше ми у руку пушку. -Ово је пушка М-28! Громко се разли учитељев глас пропуштен кроз мегафон. -Узимајте муниције колико код можете да понесете!, настави учитељ, Ако вам је понестане сами ћете морати да је купите! Трпао сам метке у џепове што сам више и брже могао. Осврнуо сам се на своје другове, све со то били најбољи ученици ОШ “Србија”, свако од нас је већма добро владао латиницом и перфектно знао све из уџбеника природе и друштва. -Не жалите метке децо, ти ученици из ОШ “Хрватска” мисле да су бољи ученици од вас, а заправо су веома лоши и због тога се с њима не може друкчије! Даље се учитељ као помахнитао дерао у мегафон. Сели смо у клупе, зачу се звоно, сложно јурну смо. Док сам јуришао осећао сам неизмерну топлоту у целом телу, дивно, као да лебдим. Газио сам напред, јуришао сам брзо, желео сам да што пре да те мрске ми ученике ставим у домет свога оружја, да им покажем од чега су ученици ове школе, ови осмогодишњаци су храбри и јаки, знао сам да морам, јуришао сам даље. Упадох у неко блато, тешко сам кроз њега гази, али знам да морам да истрајем, морам, морам да пуцам на њих. Осећао сам да је то једино што се мора, да је тај сукоб, једино исправно у овом тренутку и вечности, за борбу до њиховог коначног истребљења, да, то је оно што нам је наш узвишен циљ. Последње зрно оде кроз цев, последња чаура излете из пушке. Видех испред себе кафић, похитах да пазарим муницију да бих наставио борбу. -Добар дан, рекох, треба ми муниција за М-28. -Imamo, 2 dolara staje jedan, извади и показа ми ми један метак. -То није овај рекох, видите овај је дужи него онај који ми треба, видите мени треба метак за пушку модел... -Da razumeo sam vas, Sor, ali vidite taj model ne postoji to je zapravo model 27DC3 a model 28 nikada nije postojao, to što vi imate je samo sklopljeno iz raznih delova drugih pušaka u podrumima vaše OŠ i nije u ušlo u konvencionalnu upotrebu u svetu. Dakle želite li ove metke? -Разуме се да желим, сукоб се мора наставити! Дајте ми их за сав новац. Извадих из џепа у спустих му новац на сто. -Sor, za ovo vam ne mogu dati nijedan metak, jer vidite, spajalice, sličice iz žvaka, končići u boji, dugmad i novčanice iz 1993., više nisu u opticaju, da tako kažem, nemaju nikakvu platežnu moć više. -Али не разумете, ја морам, морам да наставим сукоб! -Razumem vas u potpunosti, Sor. Mogu vam izaći u susret tako što ću vam ih sada dati i sačekati dok ne budete imali novca da mi ih platite, razume se u tim uslovima jedan metak staje 5 dolara, i ukoliko ne isplatite sve na vreme na ukupnu cenu koštanja metaka dolazi još 50% te cene svakog narednog dana od krajnjeg rako isplate koji je kroz nedelju dana. -У реду, шта чекате, дајте ми их, морам назад, морам наставити са учешћем у овом сукобу, јер ако не ми њих, они ће нас, шта су нам све урадили ти из ОШ “Хрватска”. Једино је битно то што морам, то је сва истина, то је крајњи циљ! -Razumem vas u potpunosti, Sor. Izvolite vaše metke! Изброја 1000 комада и тутну ми кесу у шаке. Окренух се и пођох ка излазу. На вратима се мимоиђох са једни учеником, нисам га познавао, мада сам био сигуран до овога тренутка да сам све из ОШ “Србија” познавао. -Izvolite, Sor, šta mogu da učinim za vas. Обрати му се продавац. -Da, vidite, trebam metke, za pušku M-28U, shvaćate. Налазим се у хладној води. Нигде краја води, нигде се не види копно, а ја не умем да пливам. Морам да се вратим, морам да наставим, то је једино што морам, то је једино за шта знам, требам тако, једино тако...