Normalan svet je već ručao i spremao se za popodnevnu dremku strogo poštujući pravila kućnog saveta. Ja sam se tek probudio i sa glavom nabijenom u stari perjani jastuk rukom po podu pokušavao da opipam cigare i upaljač. Drljao sam besomučno po prljavom tepihu gore,dole, suptilno skupljajući grinje, mrve, pepeo i sve ostalo što se moglo naći u podnožju mog kreveta, polako gubeći nadu da su uopšte tu, sve više svestan tužne činjenice da ću morati da upotrebim nadljudske napore i ustanem do fotelje i izvučem ih iz džepa farmerki. Ali, Bingo!

Zgrabio sam čvrsto crveno belu kutiju marlbora, kao da sam se bojao da mi opet ne isklizne iz ruke, izvukao jednog od preostalih pet boraca za rak pluća, privukuo ga svojim dehidranim ustima, i zapalio. Sad je već bilo lakše...

Pogledao sam na sat. To je bio lep sat. Fossil sat. Dobio sam ga kad sam diplomirao. Nije bio preterano glomazan. sa crnim postoljem, kazaljkama koje su bile presvučene nečim što mi je omugućavalo da vidim koliko je sati i po mrklom mraku, datumom, štopericom, i sa dovoljno rupica na crnom kožnom kaišu. Bio sam jako ponosan na sebe kad sam ga prvi put stavio i shvatio da neću morati da dodajem ekstra rupice kao što je to bio slučaj u danima detinjstva kada je moja Milena morala uvek da buši dodatne rupice na satovima i kaiševima, jer sam izgledao kao kišna glista. Da, to je bio lep sat i pokazivao je da je prošlo pola sata od tri i da je krajnje vreme da ustanem i da krenem na posao.

Ugasio sam cigaru i krenuo ka kuhinji. Stavio sam kafu i produžio ka kupatilu. Pogledao sam se u ogledalo i shvatio da izgledam kao govno. Usta su mi bela i ispucala, lice neobrijano, a kosa raščupana. Bio je to krajnje razočaravajući prizor. Pustio sam hladnu vodu i počeo mahnito da se umivam, zapljuskujući pločice, nadajući se da ću kad podignem glavu i ponovo pogledam u ogledalo videti nekog novog sebe, svežeg sebe, optimističnog sebe, zdravo rumenog sebe, zadovoljnog sebe. Ali ne.. I dalje sam tu stajao isti ja. Prirodno tužnog pogleda praćenog podočnjacima, sivo-žućkaste boje kože kao rezulata zdravog života, upalim obrazima i prerano osedele kose... I dalje mi se nije sviđao taj prizor ali sam ohrabio sam sebe činjenicom da devojke vole prosedu kosu i izišao iz kupatila.

Voda je prokuvala, tako da sam zakuvao kafu, pustio muziku, i seo na terasu...

Več godinu dana sam bio sam u tom stanu. To je bio mali stan, sa malom kuhinjom, malom sobom, malim kupatilom, malom terasom i velikim planovima. Sa jedne strane je gledao na Bulevar koji se protezao do Studentskog grada i odatle se ulivao u Dunav. Sa druge strane su pružao pogled na Liman 4 i njegove post socijasltičke zgrade, fudbalski teren na kom sam ostavio dobar deo dečačkih dana, atomsko sklonište koje je bilo idealno za spuštanje preko zime i jedan sad već ostareli dud koji je uvek bio suviše visok za mene.

Liman se dosta promenio od godina kad sam nespretno istraživao njegove tajne, slepo verujuči da se iza onih crnih vrata na desetom spratu događaju svirepa ubistva i da je upravo to razlog što je odatle dopirao nesnosasan smrad.

Nekada je ovaj deo grada bio pun klinaca iz svih zgrada okolo, a sad se tek poneki dečak video kako tvrdoglavo šutira loptu u zid i pored toga što nije bilo zaljubljenih devojčica da ga gledaju iz haustora, pa da onda brzinom svetlosti nestanu kikoćući se kad bi im uhvatio pogled.

Izgradile su se nove zgrade. Lepe zgrade. Zgrade veselih boja. Zgrade sa velikim svetlećim natpisima. Sa njima su došle i kladionice, ruleti, poker aparati. I oni svetle istom jačinom kao i natpisi na zgradama. Došli su tereni za fudbal sa veštačkom travom, i tereni za tenis. Došli su i parkinzi. Tamo gde sam sa sestrom napravio prvog sneška belića sad su stajali hameri, audiji, mercedesi. Došli su ljudi bez vratova sa vazudšnim đonovima. Došli su lanci supermarketa. Došle su banke i osiguravajuća drušva. Došli su hoteli. Došli su kafići iz kojih je dopirao nesnosan zvuk nalik na klanje prasiča.

Nisam prepoznavao svoj stari kraj, nije mi se sviđao. Želeo sam da mogu da ga umijem kao sebe i da u mojim očima nastane odraz prošlih godina...

Razočarenje i nervozu u stomaku proizvedenu prihvatanjem činjenice da moj deo grada postaje jebena svetleća reklama dodatno je podgrevala činjenica da vreme prolazi i da moram da krenem na posao.

U to vreme sam kao novinar radio u jednoj redakciji u samom centru grada. Posao nije bio težak, plata zadovoljavajuća, ekipa sasvim prihvatljjva, alkohol prisutan. Više nego dovoljno. Taj dan sam radio treću smenu od 17h do 24h.

Pogledao sam na svoj Fossil sat sa dovoljnim brojem rupica na crnom kožnom kaišu. Kazaljke je bila na pola puta do pet. Sa teškom mukom sam napustio udobnost svog prastarog lingištula i svoje male terase i krenuo da se spremam. Na brzinu sam navukao pocepane farmerke, majicu, čarape, oprao zube, stavio gel na kosu, uskočio u patike i poslao magičnu sms poruku taxiju. Ubrzo je meni, poštovanom korisnku, stigao sms da će mi stići vozilo za tri, četiri minuta. Bacio sam još jedan pogled na šporet kako bi se uverio da nisam ostavio upaljenu ringlu i izišao iz stana.

Taksista je već bio dole u svom starom belom mercedesu, popularnom ciganskom snu, iz kog je kuljao oblak crnog dima. Ušao sam u kola i rekao mu adresu. Bio je to proćelav, korpulentan čovek, sa rukama kao lopatama, predstavio se kao Đuro. Na sebi je imao crnu sintetičku majicu i otkopčana sva tri dugmeta ispod kojih je virila ljubavna podloga. Držao je peškir oko vrata i pušio Drinu. Sa radija su dopirali reski zvuci krajiške muzike. Znao sam to jer sam i sam došao iz tih krajeva, i ćale je često u trenucima nostalgije znao da odluta na lička polja i planine uz te iste zvuke. Nervozno je vozio, paleći cigaru za cigarom, prepričavajući mi svoj izbeglički put od rata do sad, pričajući sporadično o Krajini, Novom Sadu, deci, parama, ženi, inostranstvu, stanarinama, cenama. Prilikom početka svake pesme nežno je zajecao, kao da mu nekom nožem para po srcu. Posebno ga ja pogodila pesma gde nepoznati izvođač, tuguje zbog vode iz frižidera uporno tražeči onu sa Plitvičkih jezera proklinjući vojvođansku ravnicu. Posle petnaestominutne vožnje kroz saobraćajni pakao grada stigli smo do redakcije. Jedva sam Đuru ubedio da mi uzme pare iako je tvrdoglavo odbijao to, jer smo Bože moj zemljaci i moramo da pomažemo. Na kraju sam mu samo ubacio 250 dinara kroz otvoreni prozor pri izlaskui pretrčao na drugu stranu ulice. Dobar neki čovek ovaj Đuro, pomislih u sebi.

Žurnim korakom utrčao sam u zgradu redakcije, upisao se kod potrira, i pozvao lift. Izašao sam na četvrtom spratu i hodnikom koji se osećao na vlagu prošao do kancelarije. Kako sam se bližio kancelariji smeh je postao sve glasniji, i glasniji. Piju.

Nasmešio sam se i otvorio stara vrata sa klimavom kvakom. Mešavina štoka i piva me je zapljusnula sa praga. Milan i Branko su se neumorno smejali udarajući rukama po kolenima. Nisu me ni primetili. Dreknuo sam «Đe ste!» Pogledali su me pogledom deteta koji je značio samo jedno. Da su već bili poprilično pijani.

Seo sam na svoje mesto, između njih dvojice, i nasuo štok

Milan je sredovečni čovek sa odiličnom mogućnošću transformacije. Upoznao sam ga preko ćaleta još pre nego što sam krenu da radim sa njim. Jedan od onih ljudi koji mogu da pričaju sa detetom od 10 godina i sa starcem od 70 godina. Bio je pun informacija, neka vrsta pokretne enciklopedije i razgovori sa njim su mi uvek pričinjavali neobično zadovoljstvo. Radio je kao ratni izveštač u Bosni i posle toga došao ovde. Oženio se i dobio klinca, krpeći kraj sa krajem od jedne novinarske plate.

Branko je bio u kasnim tridestim, i izgledao je kao da je vreme za njega stalo počtkom 80tih. Duga crna kosa, minđuša, kožna jakna, izbledele farmerke i kaubojke su ocrtavale njegove životne ideale kojih nije hteo da se odrekne. Svirao je bas, i pevao u jednom rokenrol demo bendu. Bolje reći živeo je rokenrol tvrdoglavo odbijajući da se preda novom vremenu i pošastima koje ono donosi.

Radili smo i pili i diskutovali, pili, diskutovali i radili, vesti su se ređale kao na traci, negde do osam sati i onda je nastalo malo zatišje. Kako nas je alkohol uzimao pod svoje, diskusija se pojačavala. U trenutku je kancelarija izgledala kao arena sa tri razjarena lava koja neumorno pokušavaju da se izbore za apsolutnu istinitost svog mišljenja, šetali smo po kancelaraiji, mahnito gestikulirali, ustajali, sedali, otvarali prozor, zatvarali prozor.... Vodili smo pomalo teške priče kao i svaki put, pokušavajući da, što bi veliki pesnik rekao «skužimo svet», svesni da ni danas kao ni prethodnih dana nećemo doći do odgovora. To nas nije zaustavljalo. Prijali su mi takvi razgovori, bili su konstruktivni, bili su dinamični. Pričao sam sa ljudima od kojih sam mogao dosta toga da naučim i saznam, i upijao sam njihove reči istim intenzitetom kao i čaše štoka.

Pošto je njihova smena počela u tri sata, oko deset su me napustili. Prvo je otišao Milan pa Branko, obojica sa osmehom zadovoljstva na licima i poljulljanim sistemom za ravnotežu. Ja sam morao da ostanem još dva sata. Dva užasno duga sata, ispunjenja besomučnim gledanjem klipova na jutjubu i izbacivanjem tek poneke vesti.

U ponoć sam zaključao stara vrata sa labavom kvakom, ostavio ključ kod portira i krenuo ka stanu.

Noć je bila prijatna pa sam odlučio da prošetam. Prošao sam kroz Jevrejsku ulicu i na Bulevaru skrenuo levo. Pre tog sam navratio do Žekija i pojeo burek sa mesom i popio čašu jogurta. Nastavio sam Bulevarom pored Meridijan banke, Elektrovojvodine do Merkatora.Tu sam skrenuo desno i nastavio Bulevarom Cara Lazara.

Bio sam pospan i bio sam pijan. Približavao sam se svojoj zgradi dok su mi neonske reklame sa hotela i kazina slale zeleno, ljubičaste zrake, kao da slavu svoju pobedu i obeležavaju teritoriju, poručujući da nemam više ovde šta da tražim.

Prošao sam iza zgrade i stao isppred onog istog duda. I dalje je bio ogroman ali pun plodova. Današnje klince to nije zanimalo. Oni su se peli na najviše vrhove na svetu klikovima miša. Okrenuo sam se oko sebe da se uverim da me niko ne gleda i zgrabio jednu granu a drugom se odbacio sa zemlje. I eto me tamo, pijana konjina, u jedan sat uveče, u krošnjama duda.

Osetio sam se lepo. Osetio sam se srećno. Neonska svetla se nisu videla kroz njegovu krošnju. Otkinuo sam jedan nabrekli, plavi plod i stavio ga u usta. O Bože kako je bio sladak. To je bila najslađa stvar koju sam ikad pojeo. Oh Bože to je bila esencija svega slatkog na ovom svetu. Imao je ukus sati provedenih jureći za loptom, ukus dana dok smo skriveni na terasi gađali prolaznike punim kesama vode sa drugog sprata, osetio se na drhtanje dok se skupljen u nekom kutku nadaš da baš tebe neći naći i da nećeš morati da žmuriš.

Imao je ukus pobede.